Lekcija za budućnost: Da su preci Srba izdali, državu bi sada vodili Feriz i Ikbala

Naše današnje trajanje ne podrazumeva niti podizanje ustanka protiv značajno nadmoćnijeg neprijatelja, niti povlačenje preko Prokletija, niti streljanja „sto za jednog“. Već samo neslaganje sa nepravdom i istorijskim ponižavanjem celog jednog naroda.

U jednoj od završnih polemika sa moskovskim javnim delatnicima koji su se protivili odluci o prisajedinjenju Krima, veliki Zahar Prilepin je napisao kako se „argumentima koje potežu gotovo ne može ni odgovoriti“.

Isto se može reći i u današnjoj Srbiji na brojne zaključke naših vajnih „malograđanskih“ telala o Kosovu.

Kako uopšte odgovoriti na smešu tolikog nerazumevanja međunarodnih odnosa, nepoznavanja istorije, isticanja netačnih podataka i brkanja elementarnih stvari.

Tako se navodi da će nas „Albanci demografski pojesti“, jer mi, tobože, nestajemo, a njih je sve više; da je „Kosovo teret“ sa kojim ne možemo nastaviti ka Evropi, a bez te Evrope, jelte, nema „razvoja i perspektive“; da će nas ta ista Evropa, ako ne pristanemo na „razvoj i perspektivu“, kazniti sankcijama, a ko zna, možda i novim ratom. Još se kao lajtmotiv ponavlja da „Kosovo ionako nije naše“, a jedan je u istaknutom članku poručio kako „moramo da platimo“ Kosovom, ne samo zbog rata 1999. godine, već zablude koja traje već šest vekova — kako smo na Kosovu pobedili. Tu je i notorni Vuk Drašković, sa ponovljenim stavom kako je Srpska pravoslavna crkva uzrok svih naših nacionalnih nesreća…

Kada sve ovo budu čitali istoričari za samo dvadeset godina, izgledaće im naivno, smešno, bedno ili sve to zajedno. I baš zbog tog traga u vremenu i budućih analiza, valjalo bi se osvrnuti na neke od njih.

Populacioni indikatori nam govore da je Albanija država sa najvećim relativnim padom stanovništva u našem delu Evrope. Prema popisu iz 1991. u njoj je živelo 3,2 miliona stanovnika, a 2011. godine taj broj je opao na 2,8 miliona. Albanski zavod za statistiku je iste 2011. procenio da je to verovatno i manje, pošto je već tada iz zemlje emigriralo 481.601 lice, od čega tri četvrtine mlađe od 29 godina. Do danas, broj stanovnika Albanije nastavio je da se smanjuje. Da sve bude zanimljivije, UN su sredinom devedesetih procenjivale da će Albanija do 2011. imati preko 4,1 milion stanovnika.

Na Kosovu i Metohiji takođe dolazi do populacionog opadanja. Godine 1991. na toj teritoriji je živelo 1,9, a 2011. oko 1,7 miliona stanovnika. Razlika od 200 hiljada nije samo u broju proteranih Srba. Poslednji popis koji je održan na Kosovu i Metohiji je sporan, o tome je mnogo pisano prethodnih godina, samim tim je i nepouzdan. Prema sekundarnim kriterijumima za procenu broja stanovnika, može se prognozirati kako Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini danas ima oko 1,1 milion. Albanska populacija na Balkanu je svoju rekordnu tačku dosegla verovatno negde oko 2001. godine. Posle toga njihov broj opada. Delom zbog sasvim novih demografskih tendencija (na primer, u severozapadnoj Makedoniji, koja je među samim Albancima označena kao „najtradicionalniji“ deo njihovog etnoprostora, 2011. godine se u albanskim porodicama rađalo 2,4 dece), a delom zbog izražene emigracije.

PROČITAJTE I OVO:  Šta piše u deklaraciji Srpske i Srbije

Kada je reč o „sankcijama“ i „ratu“, nije baš najjasnije niti zbog čega bi Zapad Srbiji uvodio sankcije, niti zašto bi Albanci kretali u rat. Za sankcije treba povod, a Srbija ga svojim ponašanjem ne daje. Niti kome pretimo, niti ugrožavamo bilo čija prava, niti smo remetilački faktor regionalne bezbednosti. Srbija se drži međunarodnog prava i zahteva pravedno rešenje za konflikt koji je eskalirao delom i našom krivicom, ali delom i zbog krivice Albanaca i istog tog Zapada.

Takođe, ako neko hoće rat, onda mora imati i „ratni cilj“. Šta može biti „ratni cilj“ Albanaca? Jedino čime se spekuliše u javnosti jeste etničko čišćenje severnog Kosova. Međutim, takav „ratni pohod“ takozvana „država Kosovo“ jednostavno ne bi preživela. Jednako kako je jedan deo „međunarodne zajednice“ spočitavao Srbima da su zbog „etničkog čišćenja izgubili pravo da upravljaju Kosovom“ tako bi se sada izvela konstrukcija drugog dela međunarodne zajednice da je „Republika Kosovo“ izgubila pravo da upravlja tom teritorijom. Odnosno, da uopšte postoji. Taj račun bi im došao na naplatu pre ili kasnije. Ratom protiv Srba na severu Kosovu Srbi bi izgubili mnogo, ali bi Albanci izgubili sve.

Naposletku, tu je i priča o „razvoju i perspektivi“ koje će nam doneti Evropa, samo da se odreknemo Kosova.

Sa jedne strane, zanimljivo je uporediti podatke iz Bugarske i Rumunije i sagledati njihov „period razvoja i perspektive“. Naime, do ulaska u EU iz Bugarske je godišnje emigriralo oko devet hiljada ljudi, a posle ulaska se taj broj popeo na 28.000 godišnje. Ove godine se beleži tendencija daljeg rasta.

Rumunija je „evropski rekorder“ u apsolutnom iznosu, jer je od pristupanja EU iz nje pobeglo 2,5 miliona ljudi (nije štamparska greška). Sada, ako su „razvoj i perspektiva“ izvesni u EU, zašto iz Bugarske i Rumunije odlazi više mladih nego iz Srbije?

PROČITAJTE I OVO:  Podgorica daje pola miliona evra za medresu, Cetinjskoj bogosloviji ni centa

Sa druge strane, da su se takvom pameću vodili naši preci, danas bi na čelu države bio ili neki Feriz ili neka Ikbala. Imena nisu izabrana slučajno, pošto su sinonimi za Sretena (Srećka) i Sretenku.

Drugosrbijanska logika bi naše navrdede, kurđele i askurđele, kada već nisu generacije pre njih, listom odvela među „poturice“. Zamislite kakve su se šanse za „razvoj i perspektivu“ njima tada ukazivale. Plaćali bi manji porez, mogli su jahati konja, nositi oružje, bili bi oslobođeni danka u krvi, zakon bi ih štitio pred onima koji šerijat priznavali nisu, otvarala se prilika za selidbu u čaršiju i bežanje od težačkog posla, a povrh svega, tu su bile i titule od aginske, do, ako se posreći kakvom potomku, beglerbegovske.

Naravno, pravo svakoga je da bira svoj put i veru koju će ispovedati. Pitanje je, međutim, motiva zbog kojeg se takve odluke u životu donose. Koliko bismo mi danas bili „sreteni i sretenke“ zbog toga što je jedan naš predak odlučio da sve prethodno „upusti“ i u novo „pređe“, jer mu se tako više isplatilo? Živeli bismo bogato i srećno kao komšije u Sarajevu i Tirani? Ono što se jednoj generaciji čini korisnim, već sledećoj ne mora biti.

Povezivati pitanja „razvoja i perspektive“ i odricanja od identiteta utemeljenog na tradiciji i istorijskom trajanju ne samo da je opasno zbog ozbiljnih društvenih lomova koji će uslediti u kratkom ruku, već i zato što ne donosi apsolutno nikakvu korist u srednjem roku.

Veli Jovan Zlatousti, da parafraziram: nije naše da neprijatelje ubeđujemo u ispravnost svojih stavova, već da istrajemo, pa će se neprijatelji sami ubediti.

Pritom, naše današnje trajanje ne podrazumeva niti podizanje ustanka protiv značajno nadmoćnijeg neprijatelja, niti povlačenje preko Prokletija, niti streljanja „sto za jednog“. Već samo neslaganje sa nepravdom i istorijskim ponižavanjem celog jednog naroda.

Jer, da su Albanci proglasili „nezavisnost“ u septembru 1999. godine, to bi se još i dalo rastumačiti kao posledica rata. Ali, kada se to čini dve decenije posle rata, radi se o ponižavanju, sa svim posledicama koje takav proces sa sobom donosi.

Generacije pre nas su to razumele i mnogo žrtvovale. Od nas se danas ni delić toga ne traži. Zbog budućnosti moramo istrajati.
IZVOR(SPUTNIK.RS)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *