Postoje granice koje nikada ne bi trebalo da pređemo – granice morala, poverenja i porodičnih odnosa. Ipak, život nas ponekad dovede do situacija koje razotkriju ono najskrivenije u nama: slabosti, želje, impulsi za koje nismo ni znali da postoje
Jedna od najosetljivijih i najtežih tema upravo je ulazak u zabranjen, intiman odnos sa članom partnerove porodice – nešto o čemu se retko govori, ali što postoji više nego što mislimo.
U nastavku sledi istinita priča jedne žene koja je prešla tu granicu – i zauvek izgubila sve što je mislila da ima pod kontrolom.
Nisam ni u najluđim mislima mogla da zamislim da ću jednog dana ovako nešto ispričati – ni prijateljici, ni psihologu, a kamoli da to napišem. Ali možda baš u toj tišini u kojoj me guši krivica, treba da se čuje glas žene koja je pogrešila, žena koja je srušila sopstveni svet. Ja sam ta žena.
Moj muž je 16 godina stariji od mene. Kada smo se upoznali, bila sam u kasnim dvadesetima. On je već imao odraslog sina iz prvog braka, Marka, koji je tada imao 22. Bio je lep, tih, kulturan, vrlo zreo za svoje godine. U početku sam ga gledala kao što bi maćeha i trebalo – s poštovanjem, s distancom. Ali kako su godine prolazile, a mi ostajali sami kad je njegov otac putovao poslovno, ta distanca je nestajala. Isprva neprimetno.
Te večeri sve je počelo s flašom vina.
– „Otvoriću crveno, tata ga čuva, ali neće mu smetati,“ rekao je Marko s poluosmehom.
– „Ti ćeš da otvoriš ono najskuplje?“ nasmejala sam se, možda previše opušteno.
– „Za posebne prilike… a šta ako je ovo poslednji put da pijemo zajedno?“ rekao je i podigao čašu.
Nisam tada obratila pažnju na tu rečenicu, ali sada je ne mogu izbaciti iz glave. Pili smo. Mnogo. Smejali se, pričali o svemu. Njegove oči više nisu bile oči deteta mog muža – bile su muške, ozbiljne, hipnotišuće. Pogledao me pravo, tiho:
– „Znaš da nisi samo lepa… ti si žena kakvu neko sanja.“
Zaledila sam se. Srce mi je udaralo kao ludo.
– „Marko… nemoj.“
– „Zašto? Znaš da te gledam drugačije. Znaš već dugo.“
Te reči su me povukle u vrtlog iz kojeg nisam znala kako da izađem. A istina je, i ja sam već dugo osećala da nešto ključa. Te noći… desilo se.
Sutradan, oboje smo ćutali. Ručali u tišini. Nije me gledao u oči, niti sam ja mogla da ga pogledam.
Danima sam živela u paralelnom svetu. Nisam više mogla da se smejem mužu. Da mu skuvam kafu. Da mu legnem u krevet. Krivica me je gutala.
Nakon dve nedelje sam mu rekla. U dnevnoj sobi, dok je gledao TV.
– „Moram da ti kažem nešto. Ne može više ovako.“
Ugasio je televizor. Ništa nije rekao. Samo me pogledao, kao da je već znao.
– „Spavala sam s Markom. Bili smo pijani… nije bilo planirano… ne tražim opravdanje. Samo… ne mogu više da ćutim.“
Ćutao je. Pa onda rekao tiho, bez drame:
– „Znao sam. Samo sam odbijao da verujem sebi. Video sam vas – kako ga gledaš kad misliš da te ne vidim. Kako te on posmatra. Ali znaš šta je najgore? Nije to što ste to uradili. Nego to što si mi ubila poverenje. I to nema nazad.“
– „Molim te… reci nešto, viči, udari nešto… budi ljut.“
– „Ne. Neću. Znaš zašto? Zato što je tišina gora. I zato što je gotovo.“
Ustao je, otišao u spavaću sobu i zatvorio vrata. Tog dana sam, bez reči, spakovala stvari i otišla.
Danas živim sama. Nisam u kontaktu ni s njim, ni s Markom. Ne tražim razumevanje. Ne očekujem oproštaj. Samo želim da iz ove priče neko izvuče pouku.
Jer kad pređeš granicu, više se ne vraćaš ista. Ponekad, ne vratiš se uopšte.
IZVOR:STIL;.KURIR.RS
About The Author
