Hana iz Bosne 2014. godine otišla je u Nemačku na nekoliko meseci kako bi zaradila za novi džip. Planovi su joj se brzo promenili – udala se za starijeg muškarca i nakon njegove smrti naslediće njegovu penziju, a uskoro planira povratak u rodni kraj.
„Došla sam potpuno sama, nisam znala jezik i bila sam preplašena. Majka mi je čak dala novac za povratak, upozoravajući me da tamo lažu i vara se lako,“ priseća se Hana početaka u Nemačkoj.
Ubrzo joj je ponuđeno da se uda kako bi dobila papire i ostala u zemlji – uz dogovor da brine o svom suprugu dok je živ. „Imala sam 50 godina, penziju nisam imala… odlučila sam da prihvatim jer je to bio jedini način da ostanem,“ priznaje Hana.
Po dolasku u njegovu kuću, Hana se susrela s izazovima – nepoznavanje jezika, drugačija kultura, pa čak i strah od domaćina. Ipak, vremenom je naučila kako da se snađe i kako da se sporazumeva s ljudima oko sebe.
Starac za kog se udala imao je tri odrasla sina, a nakon njegove smrti otkrila je da postoji i četvrti. Hana ističe da nije bila ničija rob – radila je koliko je mogla, ali mu je život u starosti učinila lakšim.
Iako je tokom godina doživela prevare i od poslodavaca i od kolega, uspela je da se izbori i naplati svoja prava na sudu.
Hana sada ima sigurnu penziju i planira povratak u Bosnu 2025. godine. „Sa njegovom i svojom penzijom, imaću dovoljno za miran život – više mi ništa ne treba,“ kaže ona.
Hana priznaje da joj početak života u Nemačkoj nije bio nimalo lak. „Prvih nekoliko nedelja sam bila potpuno izgubljena. Nisam znala gde da idem, kako da kupim osnovne stvari, a i jezik mi je pravio ogromne probleme. Čak i kada sam odlazila u prodavnicu ili mesnicu, nisam mogla da se sporazumem, a ljudi su često bili nestrpljivi. Sećam se da sam mislila: ‘Kako ću ovde preživeti?’“
Kroz vreme, Hana je počela da se prilagođava. Naučila je osnovne reči i fraze, a komšije su joj često pomagale oko jezika i obaveza. „Bez njih bih stvarno bila izgubljena. Pokazali su mi kako funkcioniše život ovde, kako se koriste papiri, kako da idem kod lekara, kako da rešim male probleme. Ta pomoć mi je mnogo značila.“
Udaja za starijeg muškarca bila je za nju više stvar praktičnosti nego ljubavi. „Nisam bila zaljubljena, nisam tražila muža, ali to mi je omogućilo da ostanem u zemlji, da imam dokumenta i da jednog dana zaradim penziju. U početku sam se osećala krivo, mislila sam kako će me ljudi osuđivati, ali stvarnost je bila takva da sam morala da donesem odluku koja će mi obezbediti budućnost.“
Suprug je bio čovek koji je već imao svoje godine, ali Hana naglašava da se odnos među njima nikada nije svodio na dominaciju ili kontrolu. „On je bio star, ali veoma samostalan. Nisam ga ‘servisirala’ u pravom smislu – ja sam pripremala obroke, prala i peglala, ali on je sve ostalo sam radio. Nikada nisam imala osećaj da sam rob. Čak naprotiv, bilo je poštovanja sa obe strane.“
Njihov zajednički život nije bio bez komplikacija. Hana se suočavala i sa njegovom decom, različitim očekivanjima i tajnama iz prošlosti. „Kad je umro, došlo je do sastanka kod notara. Tada sam saznala da ima četvrto dete o kome niko nije pričao. Morala sam da se postavim odlučno, ali deca su bila fer – ništa mi nisu uzeli, čak su priznali da je on ostavio dosta za mene.“
Tokom skoro deset godina života u Nemačkoj, Hana je bila i prevarena – jednom od strane poslodavca, drugi put od koleginice. Ali je naučila da se bori za svoja prava. „Poslala sam ih na sud i dobila ono što mi pripada. Nije lako, ali kada znaš svoja prava i ne dozvoliš da te gaze, možeš da se izboriš.“
Najlepši deo priče za Hanu je penzija koju je nasledila i koju će uskoro nadopuniti svojom. „Značaj penzije ne leži samo u novcu, već u slobodi. Sad mogu da planiram povratak u Bosnu, mogu da živim mirno, da ne zavisim od drugih. Imam dovoljno da jedem, pijem, živim dostojanstveno.“
Hana planira da se 2025. godine vrati u rodni kraj i da tamo konačno uživa u plodovima svog rada. „Ne želim luksuz, ne tražim ništa previše. Samo miran život, svoju penziju i malo vremena za sebe. Sad kada imam dve penzije – svoju i onu koju sam nasledila – mogu da se oslonim samo na sebe.“
Priča Hane je i inspiracija i upozorenje. Ona pokazuje koliko je snalažljivost i odlučnost važna kada se ide u inostranstvo, ali i koliko život može biti nepredvidiv. „Mnogo toga sam naučila ovde – kako biti samostalna, kako se boriti za svoja prava, kako se ne predavati ni kada je teško. I sve to mi daje snagu da se vratim kući i počnem novu fazu života, sa sigurnošću da sam uspela
About The Author
