Zovem se Anita, imam 42 godine i živim netom izvan Novog Sada. Baš sam prešla fazu života u kojoj sam bila stub za mnoge – porodicu, prijatelje, kolege. Uvek sam bila tu da pružim oslonac, zajedničku stolicu za kafu, rame za plakanje, savet kad je bilo teško. I ne žalim ni za čim – kao što i ne žalim što sam uvek pružala bez uslova. Ali, sada je moje srce zrelo i za sebe, a mislim da zaslužujem nekoga ko je sposoban da uzvrati onako kako i ja znam – istinski, puno, svesno.
Na poslu sam uspešna – radim administraciju u maloj firmi i odgovorna sam, ali nisam zarobljena. Imam svoj dom, svoju rutinu, uživam u svakoj krivini života. Ali povremeno vratim se kući i – nema nikoga. Nije da sam nepopustljiva ili da imam neke nečuvene želje. Naprotiv. Tražim muškarca koji ceni mir, stabilnost, zajedništvo. Neko ko ume da se zasmeje, i ko ume da ćuti ako je potrebno.
Veze: jesam prošla one koje nisu opstale zbog svakodnevnog umora, zbog sitnih laži koje prerastu u velike, zbog onih praznih razgovora koji ne vode ni do čega. Sad ne želim da volim na pola. Ne želim nikoga ko pokušava da se održi tim glatkim rečima ili lažnim obećanjima.
Želim muškarca koji me gleda i vidi – ko vidi kad mi čelo mrsi misli; ko ukapira što mi prija zagrljaj, a još više kad me drži za ruku dok zajedno idemo kući; i ko me pita: “Baš me zanima – kako ti je danas bilo?” Ako si ti muško koje ume da pita i da sluša, koje ume da podrži i u koje veruje – javi se. Ne tražim bajku, ali mogu da ti ponudim stvarnost predivnu u svojoj normalnosti.
Imam mnogo više toga da dam – želim šetnje na jutarnjem suncu, razgovore koji traju satima, tišinu koja ne znači udaljenost nego zajedništvo. Volim da pevam pesme na sav glas, kuvam složenac kad pada kiša i gledam onaj pogled kad znaš da si KOD KUĆE. Ne tražim princa, tražim čoveka. Ako se pronalaziš u tome, napiši. Da zajedno pređemo iz “jedna izgubljena rutinska nedelja” u “naša nedelja”.
Ukoliko želite, dodajte me na profil ispod.
About The Author
