Isprva sam verovala da moj muž ili ne zna da ga varam ili da mu to jednostavno nije previše važno. Nikada mi nije postavljao direktna pitanja, niti je pokazivao sumnju. Međutim, vremenom je počeo da se ponaša neobično. Imala sam osećaj da me neko posmatra i prati, ali sam to pripisivala umoru i sopstvenoj nesigurnosti, ne želeći da sebi priznam da nešto ozbiljno nije u redu.
Moj odnos sa drugim muškarcem započeo je na poslu. Radili smo u istoj firmi i u početku je sve delovalo potpuno bezazleno. Bili smo samo kolege koji povremeno popiju kafu ili sok posle radnog vremena. Kasnije mi je predložio da zajedno provodimo više vremena u prirodi – planinarenje, vožnja bicikla i slične aktivnosti. To mi je izuzetno prijalo, jer sam oduvek volela sport i fizičku aktivnost, ali sam se tokom braka i nakon dolaska dece potpuno zapostavila.
Kada bi me muž pitao gde idem, govorila sam da sam sa drugaricom koju je on dobro poznavao i kojoj je verovao. Nije sumnjao, naprotiv – bio je opušten i nije ulazio u detalje. Sa kolegom, koji je već neko vreme bio razveden, kontakt je vremenom postao intenzivniji. Posle jednog zajedničkog izlaska, započeli smo dopisivanje koje je ubrzo preraslo u svakodnevnu komunikaciju. Poruke su mi prijale i davale mi osećaj pažnje koji mi je u braku nedostajao.
Sve se promenilo onog dana kada me je muž pratio do stana mog kolege, a da ja to nisam ni primetila. Nedugo nakon što smo ušli, začulo se snažno lupanje na vratima. Moj kolega je krenuo da vidi ko je, a u sledećem trenutku moj muž je ušao vidno uznemiren. Situacija je bila krajnje neprijatna, ali umesto scene, razgovor je krenuo mirnije nego što sam očekivala.
U tom trenutku sam odlučila da više ništa ne krijem. Priznala sam mu sve i objasnila da sam se udaljila jer sam se godinama osećala zapostavljeno, bez pažnje i bliskosti. Podsetila sam ga i na njegovo stalno odsustvo, brojna druženja i poruke koje sam pronalazila u njegovom telefonu. Tada je i on priznao da već dugo vodi paralelan život i da je, u suštini, očekivao da se brak završi na ovakav način.
Iako me je istina zatekla, shvatila sam da je razvod bio neminovan. Ubrzo smo se rastali, bez dodatnih sukoba. Danas, sa distance, vidim da se naš brak završio mnogo pre tog dana – samo smo oboje predugo zatvarali oči pred stvarnošću.
Nakon razvoda usledio je period koji je za mene bio podjednako zbunjujući i oslobađajući. Iako sam formalno izašla iz braka, emocije nisu nestale preko noći. Godinama sam živela u rutini u kojoj sam potiskivala sopstvene potrebe, pa je sada odjednom nastala tišina u kojoj sam morala da se suočim sama sa sobom. Prvi put posle dugo vremena počela sam da razmišljam o tome ko sam ja, van uloge supruge i majke.
Odnos sa kolegom, koji je u početku delovao kao beg i uteha, ubrzo je izgubio onu težinu koju sam mu ranije pridavala. Shvatila sam da nas nije povezivala duboka emocija, već potreba za pažnjom, razumevanjem i osećajem da sam ponovo živa. Kada su se okolnosti promenile i nestao faktor tajnosti, nestala je i iluzija savršenstva. Ostali smo u korektnim odnosima, ali je svako krenuo svojim putem.
Najveći izazov nakon razvoda bila su deca. Trudila sam se da im objasnim situaciju na način koji neće ostaviti trajne posledice. Iako su promene uvek teške, vremenom su se prilagodili novoj realnosti. Shvatila sam koliko je važno da, bez obzira na lične greške, roditelji ostanu stabilna tačka u životima svoje dece.
Počela sam ponovo da se bavim sportom, što mi je neverovatno pomoglo. Povratak fizičkoj aktivnosti doneo mi je ne samo bolju kondiciju, već i mentalni mir. Kroz treninge sam naučila važnu lekciju – da zapostavljanje sebe neminovno vodi ka nezadovoljstvu, koje se kasnije ispolji na pogrešne načine.
Sa bivšim mužem sam vremenom uspostavila korektan odnos. Nismo postali prijatelji, ali smo naučili da komuniciramo bez gorčine. Oboje smo priznali da smo grešili i da nismo imali snage da na vreme razgovaramo o problemima. Da smo to učinili ranije, možda bi ishod bio drugačiji, ali prošlost se ne može menjati.
Ova priča me je naučila da prećutkivanje i ignorisanje problema nikada nisu rešenje. Kada dvoje ljudi prestanu da se slušaju, udaljavanje je samo pitanje vremena. Umesto otvorenog razgovora, mi smo izabrali paralelne živote, što je na kraju dovelo do kraha braka.
Danas ne tražim opravdanja za svoje postupke. Svesna sam svojih grešaka i prihvatam odgovornost. Ipak, verujem da svaka životna situacija, ma koliko bolna bila, nosi sa sobom lekciju. Naučila sam da je važno postaviti granice, tražiti ono što nam je potrebno i ne gubiti sebe zarad navike ili straha od promene.
Razvod nije bio kraj mog života, već početak jednog iskrenijeg poglavlja. Poglavlja u kojem sam odlučila da budem svesna svojih izbora i posledica koje oni nose. I upravo u toj svesti pronašla sam mir koji mi je godinama nedostajao.
Izvor: Srbija Danas
About The Author
