Pre venčanja sam otkrila jezivu tajnu svog budućeg muža: Odmah sam se uputila da abortiram, a onda sam saznala još crnju istinu

„Hvala…“ primetio je poruku na ekranu i brzo odložio telefon. – Izvini. Moram da se javim.

Pavelovo lice se smračilo, Dina je to primetila. Ovo nije bio prvi put da je bila svedok nagle promene raspoloženja svog voljenog muškarca. U početku nije razumela razlog, tražila je problem u sebi, u svom ponašanju, ali je onda počela da povezuje iznenadne pozive i poruke sa njegovim sumornim izgledom. Kao da mu je nešto na drugom kraju smetalo.

„Pavel…“ doviknula mu je, ali čovek je već nestao u spavaćoj sobi, zatvorivši vrata za sobom.

Dina nije čula razgovor.

Ovog puta Dina je bila odlučna da shvati šta njen budući muž radi što je krio od nje.

Pavel je brzo progovorio i otišao, relativno zadovoljan.

— Ko je zvao? — upitala je Dina.

„Pa, samo tako…“ nije znao šta da kaže. – Poznato. O starim poslovima. Ništa što bi tebe moglo zanimati. Bolje mi reci kako ti je prošao dan? Kako je naša beba? – Prešao je rukom preko još uvek neprimetnog stomaka. Ali ovoga puta Dina nije osetila spokoj. Nečega se jako plašila. Nije to sebi mogla da objasni.

Razgovor za večerom nije dobro prošao. Iako se Pavel trudio da bude pažljiv, njegove misli su bile negde daleko. A Dina je mislila da treba da proveri njegov telefon.

“Ne možetmo izgraditi porodicu na nepoverenju. “I neću moći da mu verujem ako ne znam ko ga zove”, odlučila je. Ali doći do telefona nije bilo lako. Pavel ga je skoro uvek nosio sa sobom. Dina je morala da sačeka vikend, da izabere pravi trenutak, pa čak i da odglumi scenu sa kašom. Stavila je lonac sa mlekom u sobu.

„Ne osećam se dobro…“, rekla je Pavelu.

– Lezi. „Napraviću kašu“, rekao je.

„Tako si sladak, ljubavi…“ zagrlila ga je i, kao slučajno, srušila telefon na pod. – Oh, kako sam nespretna. – Sagnula se da podigne slušalicu, a Pavel je, čuvši zvuk šištanja mleka, odjurio u kuhinju da smanji gas.

Dina je imala nekoliko sekundi da proveri pozive.

Dina je brzo skrolovala kroz pozive do pravog vremena.

“Alena i Nastja”.

Zatim je otvorila mesindžer i brzo fotografisala prepisku sa ovim pretplatnikom kako ne bi gubila vreme na čitanje.

Kada se Pavel vratio, dala mu je telefon.

– Nije se polomio, bio sam tako zabrinut…

– Bilo bi u redu, čak i da se polomio. Nije strašno. Odmori se. Mleko je proključalo, ali sam obrisao šporet.

Dina više nije htela kašu. Počela je da čita šta je uspela da sačuva.

Bilo je očigledno da je prepiska „izbrisana“. Neke poruke su obrisane.

U osnovi, to su bili čekovi za transfere prilično značajnog iznosa, u odgovoru „Alena i Nastja“ su napisali da je novac primljen.

“Da li Pavel zaista ima nekoga? Da li je bio oženjen? Da li mu je ostalo dete? Možda plaća alimentaciju?” — misli su mi jurile po glavi brzinom zvuka. Čak je htela da piše ovoj pretplatnici sa svog broja da zakaže termin, ali nije morala: Pavel je to uradio umesto nje. Na kraju prepiske našla je poruku:

„U petak posle posla na tom mestu“, napisao je.

“Moja ćerka i ja ćemo se šetati Parkom pobede. Bolje da dođeš tamo”, pisalo je u odgovoru.

“Biću tamo u 8:00.”

Dina nije mogla da zadrži suze. Pavel joj je bukvalno ujutru rekao da će u petak zakasniti na posao… Pa eto kakav posao ima!

Dina te noći nije spavala. U glavi je prolazila kroz različite scenarije. Jedno je bilo jasno: morala je da ide u park i uhvati mladoženju na delu.

To je ona uradila. Ali nije uspela da „uhvati” Pavela. Jednostavno nije imala vremena: sastanak je bio kratak. Stajao je leđima okrenut njemu, a pored njega je stajala zgodna gospođa, desetak godina starija od Dine. Ova gospođa je držala devojku za ruku. Dina nije videla lice devojčice, ali je videla Pavela kako čuči ispred nje i stavlja joj nešto oko vrata. Možda privezak ili medaljon… Dina nije mogla tačno da razazna.

Majka devojčice se nasmešila, a onda… zagrlila Pavela.

Dini je bilo previše da gleda ovu scenu, pa se okrenula, trudeći se da ne brizne u plač. A kada se okrenula, Pavel je već nestao. Nestala je i gospođa sa detetom.

Sve je to bilo kao fatamorgana. Ali Dina nije verovala u duhove, pa je nesigurno odšetala do autobuske stanice i otišla do majke da joj se isplače na ramenu i odluči se na užasan korak.

Nešto slično je iskusila u svom životu i ranije. Pre nekoliko godina uhvatila je svog verenika u zagrljaju prijatelja. Dina je bila trudna, ali je zbog stresa izgubila bebu…

Od tada, Dina nije imala prijatelje niti ozbiljne veze. Dozvolila je sebi da se zaljubi u Pavela tek nakon dve godine udvaranja. Ali čak i tako nije mogla da vidi prevaranta u njemu…

Hodnik bolnice je bio prazan. I Dina se osećala prazno u duši. Zgrabila je parče papira, zureći u jednu tačku.

– Mladiću, gde ćeš? Ovo nije mesto za muškarce! — sestra je potrčala za Pavelom, pokušavajući da ga zaustavi, ali on je nije čuo.

– Dina! Dina, draga… Samo molim te nemoj mi reći da si ovo uradila… – Pavel je pao na kolena pred njom. U njegovim očima je bilo toliko bola i nerazumevanja da je Dina mogla da poveruje… Da ga nije videla sa drugom ženom.

„Sve je gotovo, Pavel“, rekla je.

Pavel je udario pesnicom o zid.

– Ali za šta? Zašto mi ovo radiš?! — urlao je. Nije mogao da izgubi ovo dete. Ne sada, kada je njegov život konačno počeo da se poboljšava.

– Mamedova, jeste li razmišljali o tome? — pogleda doktorka iz ordinacije.

– Da.

Pavelovo lice se promenilo.

– Dakle, još nije sve…