Nikada nisam ni pomislila da ću ikada javno ispričati svoju priču. Ali možda će nekome pomoći, možda će neka žena ili muškarac prepoznati znakove na vreme. Moje ime nije važno. Imam 34 godine, majka sam dvoje dece, i sve do pre šest meseci verovala sam da imam skladan brak.
Zajedno smo bili 11 godina. Imali smo svoj dom, porodicu, planove za budućnost. Naravno, bilo je izazova, kao u svakom braku, ali ništa što bi ukazivalo na ozbiljan problem. Barem sam ja tako mislila.
U poslednje vreme, muž je počeo da se ponaša drugačije. Više je koristio telefon, često se osmehivao dok čita poruke, a čim bih se približila, gasio bi ekran. Govorio je da je umoran, da ima stres na poslu. Nisam želela da budem paranoična, ali negde u sebi, osetila sam da nešto nije u redu.
Jedne večeri, dok je spavao, telefon mu je ostao otključan. Nisam planirala da ga proveravam, ali osećaj je bio jači od mene. Otvorila sam aplikaciju koju najčešće koristi – Facebook.
I tu je sve počelo da se ruši.
Na vrhu poruka bilo je ime koje me je šokiralo — Maja, moja prijateljica. Žena koju poznajem godinama. Bila je uz mene u najvažnijim trenucima mog života. Bila je deo naše svakodnevice, dolazila nam u kuću, slavila praznike s nama. I baš ona…
Poruke koje sam pročitala bile su više nego jasno svedočanstvo da se između njih nešto dešava. Bile su tu razne rečenice pune bliskosti, neke koje ukazuju na emocije, pa čak i zajedničke planove. Nije bila u pitanju jedna greška — već nešto što je trajalo mesecima.
Osećala sam se kao da stojim na ivici provalije. Gledala sam čoveka koji mirno spava pored mene, a meni je tlo nestajalo pod nogama. Niko ne očekuje da mu životna priča pukne preko noći, ali meni se to upravo dešavalo.
Nisam napravila scenu. Samo sam ustala ujutru, spakovala stvari za sebe i decu, i otišla kod roditelja. On me je zvao, pitao gde sam i šta se dešava. Poslala sam mu kratku poruku:
„Znam sve.“
Posle par sati pojavio se. Pokušavao je da objasni, govorio kako je to bila greška, slab trenutak, da se pogubio. Nisam želela da slušam opravdanja. Nije bilo agresije, vike, niti svađe. Samo tišina i ogromna tuga.
Maja mi se javila nekoliko dana kasnije. Pisala je da joj je žao, da nije planirala, da nije znala kako da mi to kaže… Nisam joj odgovorila. Neki ljudi jednostavno ne zaslužuju objašnjenje.
Najgori deo svega bila su pitanja. Kako nisam primetila? Kako sam bila tako slepa? Da li su ikada razmišljali o meni, o deci, o posledicama? Ali odgovora nema. Samo bol i razočaranje.
About The Author
