Da, znam, kliše.. Ali i dalje ne mogu da verujem da se taj kliše desio meni, njemu, našem braku. Kao da smo bili dva najnaivnija bića u čitavom Beogradu
Nedavno su se u stan pored našeg doselili novi komšije – muž i žena, približno naših godina. Delovalo je kao početak nečeg lepog, novo poglavlje u zgradi koja do tada nije imala previše života. Delovali su simpatično, normalni ljudi, par kao i mi – sve u svemu, prijatna promena.
Jednog dana, u teretani, sasvim slučajno sretnem komšiju. Bio je pričljiv, čak i previše. Odmah je počeo s nekim čudnim nabacivanjem. Iskreno, bilo mi je degutantno. Nisam bila zainteresovana ni za razgovor, a kamoli za flert. Kasnije, kod kuće, pomenem mužu. Kažem mu, više kroz osmeh, da me komšija “startovao” u teretani. On se samo nasmejao i rekao: “Ma, muvao bih te i ja.” Sve se završilo na šali. Nisam ni pomislila da iza toga može da se krije nešto ozbiljnije.
Počeli smo da se družimo. Izlasci, Ada, šetnje, večere, kafe. Sve je to postalo rutina, ali ona lepa, za dušu. Osećala sam se kao da imam novu porodicu. Komšinica i ja smo se zbližile neverovatnom brzinom – kao da sam pronašla sestru koju nisam imala. Poveravale smo se, smejale, delile i male i velike trenutke.
A onda…
Jednog dana sam se ranije vratila iz sela, od roditelja. Ključ u bravi je zazvučao glasnije nego obično. Vrata otvorena. Stan tih. Ušla sam u spavaću sobu… i zatekla muža. S njom. U našem krevetu.
Zaledila sam se. Nisam vikala. Nisam plakala. Samo sam stajala. I gledala. Kao da mi su mi se pred očima odvijali neki kadrovi filma, samo što to nije bio film, to je bila stvarnost.
Nešto je umrlo u meni tog trenutka – možda poverenje, možda dostojanstvo, možda deo duše.
Ne znam šta više boli – što me izdao muž, ili što me izdala ona kojoj sam verovala kao rođenoj sestri.
“Nije ono što misliš… Desilo se slučajno… Ovo je prvi put…” svi ti klišei izlazili su iz njegovih usta, a ona je samo mirno kupila stvari i oblačila se.. U svoj toj noćnoj mori u kojoj sam se obrela, videla sam samo njen hladan osmeh. Oči koje su bile mirne, čak pomalo osvetničke..
“Šta se to dešava? Šta sam joj skrivila?” prolazilo mi je kroz glavu.
Sve se brzo izdešavalo.. Ona je otišla, ja sam se zatvorila u kupatilo šokirana. On je pokušao da me pozove, lupao na vrata, tražio da izađem.. A onda se sve smirilo.
Nisam znala šta da uradim, pa sam izašla napolje da prošetam. U stanu nije bilo vazduha. Hodala sam satim i shvatila sam da nemam gde, pa sam se vratila. Sedeo je i čekao me.
“Dušo, izvini, ne znam šta mi je bilo. Kao da me omađijala, nisam mislio svojom glavom,” pričao je nepovezano…
Sve što je govorio bilo je pogrešno, a ja i dalje od šoka nisam znala kako da reagujem. U njega sam gledala kao u zid, a iz mene je izletela rečenica: “Kako to da ti nisam bila dovoljna?”
Znali smo se godinama, imali smo tu ludačku ljubav koja je prerasla u mirno more, nešto što je ličilo na srećan brak do kraja života, a onda ovo…
Danima sam spavala na sofi u dnevnom boravku, nisam mogla da zamislim da odem u spavaću sobu. Večeri su bile prava agonija. Kada bismo se vratili sa posla upadali smo u sve jače svađe, u kojima sam mu tražila da mi ispriča detalje, a on je pričao, pričao i pričao.
Svaka njegova reč sve je više trovala naš brak.
Kaže: Zavela ga je, insistirala je da se ljube, on nije hteo, a onda je tog popodneva došla kod njega i rekla “Idemo u krevet, sada”. Kaže da nije razmišljao, sve se desilo brzo…
“Nisi mogao da odoliš…” rekla sam gorko, a on je dodao:”Nisam mogao da odolim…”
Tada sam znala da je sve gotovo. Rekla sam mu da moramo biti još jednom ono što smo bili pre preljube i da se u miru dogovorimo kako da se razvedemo. Plakao je, odbijao je, ali svima je bilo jasno da je kraj.
U svom tom ludilu nijedno od nas se nije setilo njih dvoje. Gde su? Da li komšija zna? Šta se sa njima dešava?
Kao da sam ih prizvala tim mislima. U liftu sam jedno veče srela nju. “Ćao,” rekla je nehajno ulazeći u lift. Na njenom licu nije bilo emocija, kao da smo poznanice, kao da se nikad nije desilo ono što se desilo. Ponašala se kao da mi nije uništila brak.
Puls mi je divljački tukao. “Zašto si spavala sa njim?” bukvalno sam ispljunula te reči.
Polagano se okrenula ka meni u tom malom liftu, pogledala me u oči i nasmešila se: “Ne znam o čemu pričaš.”
Ja sam ostala šokirana. Bio je to još jedan šamar sa njene strane.
Narednih meseci smo okončali razvod, prodali stan, preselili se u manje, iznajmljene stanove, a ja sam promenila posao. Da sam mogla, promenila bih i grad, i državu i sve…
Nakon skoro godinu dana od tog užasnog dana kada sam “na gomili” zatekla muža, kroz prozor autobusa videla sam komšiju i komšinicu kako šetaju zagrljeni. Izgledali su kao najsrećniji par na svetu, kao neko ko ima idiličan brak…
Posle toga više nisam svoja… Čini mi se kao da su njih dvoje namerno uništili nas. Kao da su se hranili našom nesrećom.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
