Zovem se NATASA. Imam 39 godina i danas živim u jednom mirnom selu u Šumadiji, iako sam rođena i odrasla u Beogradu. Oduvek sam bila gradska devojka – asfalt, gužve, kafići, bioskopi, pozorišta… sve mi je bilo dostupno i normalno. Završila sam Višu školu, radila kao komercijalista, uvek nasmejana, sređena, u pokretu. A onda sam se zaljubila u jednog čoveka sa sela i preselila se kod njega. Napustila sam sve – karijeru, stan, ritam grada – zbog ljubavi.
I nije mi bilo žao. Bar ne tada.
Godinama sam verovala da će to biti moj kraj bajke. Naučila sam da gajim baštu, da pečem hleb, da ujutru gledam sunce kako se podiže iznad šume. Uživala sam u tome da nosim staru trenerku, da hranim kokoške, da sedim ispod oraha i pijem domaću kafu. Ali… s vremenom sam shvatila da nisam udata za čoveka koji me vidi kao partnerku, već kao pomoćnicu. Nije me slušao, nije me razumeo, nikada me nije pitao kako sam. Njegova ideja braka bila je – ćuti i trpi. A ja to nisam mogla.
Napustila sam ga pre dve godine. I ne kajem se. Jer ne želim život bez duše.
Danas živim sama u kući koju sam nasledila od bake. Mirno, skromno, ali svoje. Imam mali vrt, nekoliko mačaka i jednu kujicu po imenu Cica. Radim od kuće – pišem, prevodim, pomažem deci u učenju engleskog jezika. Živim tiho, ali dostojanstveno. I prvi put u životu znam ko sam.
Kako izgledam?
Visoka sam 172 cm, imam 65 kilograma, prirodno smeđa kosa koja mi uvek padne malo preko očiju (i svi kažu da to deluje zavodljivo), oči su mi zelenkasto-sive, tople. Uvek sam negovana, ali nisam opsednuta šminkom. Više volim prirodnu lepotu. Nosim jednostavne haljine, duge suknje, često ravnu obuću – ali kad se obučem za izlazak, znam da okrenem glave. Žena sam koja zna da izgleda lepo, čak i kad čisti baštu.
Što se karaktera tiče – verujem u dobrotu, u čestitost, u nežnost. Ne vičem, ne galamim, ne ponižavam. I ne prihvatam da budem ponižena. Želim miran život, pun ljubavi i podrške. Ne verujem više u velike strasti koje pregore za mesec dana. Verujem u duboko prijateljstvo između muškarca i žene, u zajedničke tišine, u šetnje bez mnogo reči, u osmeh dok pijemo čaj na tremu.
Kakvog muškarca tražim?
Tražim čoveka između 40 i 55 godina. Nije mi važna tvoja prošlost – možda si razveden, možda imaš decu, možda si nekad pogrešio – važno mi je samo da si sada spreman za novu, iskrenu priču. Da si emotivno otvoren, da znaš da žena nije samo ukras u kući, već neko s kim se deli život. Da umeš da razgovaraš, ali i da ćutiš kad treba. Da si vredan, nežan, ali i snažan kad treba da se zaštiti dom.
Volela bih da si iz unutrašnjosti Srbije, da voliš prirodu, da ti nije strano selo, drvo, pas, vikendica. Ali ni to nije presudno. Ako si iz grada, a sanjaš o tišini i zemlji pod nogama, biću ti saputnica u toj promeni.
Ne interesuju me avanture, ni prepiske bez smisla. Ne interesuju me slike bez duše. Piši mi ako si spreman da uložiš srce u vezu. Ako ti je stalo da nekoga voliš iskreno, do kraja. Ako želiš dom – ne samo kuću.
Možeš mi pisati direktno, ovde ispod oglasa ili putem mejla (javiću ti se u poruci). Reci mi ko si, kako izgleda tvoj život, šta ti nedostaje. Ne moraš da budeš pesnik – samo budi iskren. Tvoje reči će mi reći više od svake fotografije.
Možda ti se učinim kao obična žena sa sela… ali veruj, moje srce kuca za pravog muškarca. Možda si to baš ti.
Katarina
About The Author
