Zovem se Suada, imam 38 godina, živim u blizini Mostara, ali život me nije ušuškao kao druge žene mojih godina. Nisam se udavala, nisam imala decu, ali ne zato što nisam htela – već zato što sam previše verovala. Danas, nakon svega što sam prošla, i dalje verujem da prava ljubav postoji. I ne stidim se da to kažem javno, jer ako ćutim – kako ćeš me pronaći?
Radim kao medicinska sestra u domu zdravlja. Moj posao me ispunjava jer volim pomagati ljudima. Ali kad se dan završi, kad skinem uniformu i ostanem sama u tišini, shvatim koliko mi fali muški zagrljaj, neko kome ću ispričati sve male pobede i tihe poraze koje nosim iz svakog dana.
Volim prirodu, šetnje po planini, kafu na terasi dok sunce izlazi. Znam da ispečem pitu kao što su naše bake radile, ali ne umem da sakrijem emocije. Ako me nešto boli – vidjećeš. Ako te volim – znaćeš. Ako si tu – biću tvoja žena, prijatelj, saputnica i oslonac.
Nisam ovde da tražim avanturu. Ako si samo u potrazi za uzbuđenjem ili ženom za jednu noć, zaobiđi me. Ja tražim muškarca koji zna šta znači odgovornost. Muškarca koji nije savršen, ali koji zna šta znači kad ti neko pruži ruku i kaže: “Tu sam, ne idem nikud.”
Možda si već imao brak, možda si i ti bio povređen – možda si ostao sam i pitaš se da li je kasno za novo poglavlje. Veruj mi, nije. Ako još umeš da se raduješ nečijem osmehu, ako te obraduje obična poruka “Jesi li dobro?”, onda znaš o čemu pričam.
Ne tražim tvoj novac, tvoje auto, tvoj stan. Tražim tvoje vreme. Tvoje poštovanje. Tvoje rame da se oslonim kad mi zadrhti glas. Želim da delimo jutra i večeri, obične trenutke koji za dvoje postaju posebni. Želim da skuvamo supu zajedno i da se smejemo dok prosipamo brašno po kuhinji.
Ako ti ove reči odzvanjaju u srcu, javi mi se. Napiši mi pismo, ne mora da bude dugačko – samo iskreno. Kaži mi ko si, gde si i šta sanjaš. Možda tvoji snovi dodirnu moje. Možda tvoje ruke postanu moj dom.
About The Author
