Zovem se Marija. Imam 38 godina, živim u Novom Sadu, radim kao farmaceutkinja. Iako se moj dan najčešće vrti oko bele kutle i recepta koji rešava fizičku bol, ono što mene boli – ne možeš dobiti u apoteci. To je osećaj praznine koji se pojavi svake večeri kada skinem mantil i zatvorim vrata za sobom. U tišini svog stana, uz toplu čajnu šolju i stari radio koji pušta stare ljubavne pesme, shvatim koliko mi fali neko. Ne neko za dopisivanje, ne neko „dok ne naiđe bolji“, već neko ko će zaista želeti da deli svaki novi dan sa mnom.
Možda sam previše romantična za današnje vreme, ali ne mogu – i ne želim – da se menjam. Verujem u dodir ruke koji kaže „tu sam“. Verujem u pogled preko stola koji govori više od reči. Verujem da je dvoje jače od jednog – kad se vole.
Razvedena sam tri godine. Moj brak je bio duga borba između potrebe da budem voljena i realnosti u kojoj to nikada nisam bila na pravi način. I nisam ogorčena. Zahvalna sam što sam izašla iz nečega što me gušilo. Ali sada, više nego ikad, osećam da je vreme da volim opet. Zrelije, pažljivije, iskrenije.
Volela bih da upoznam muškarca između 37 i 50 godina, nekog ko zna da su godine dar, a ne teret. Nekog ko zna da prave veze nisu savršene, ali su stvarne. Želim partnera, prijatelja, saputnika. Ne tražim idealnog, već stvarnog. Nekoga ko zna da ranjivost nije slabost, već snaga.
Vikendom volim da pobegnem iz grada – Fruška gora mi je drugo srce. Ako voliš prirodu, tišinu, duga šetanja, znaćeš o čemu govorim. A ako ti duša zaigra kad pomisliš na večeri u dvoje, kuvanje bez žurbe, razmenu pogleda dok kiša rominja – možda smo se već pronašli.
Ako si spreman da podeliš život sa ženom koja zna koliko ljubav vredi, piši mi. Ne obećavam bajku, ali obećavam istinu. I srce koje još uvek zna da voli.
About The Author
