Zovem se Marina, imam 33 godine, i ne, ne bežim od ljubavi – ali ne trčim više ni za njom. U vremenu kada je sve na klik, ja tražim nešto što ne dolazi notifikacijom. Tražim ono od čega ti srce preskoči otkucaj, ali i ono što ostaje kada nestanu leptiri. Ako me razumeš već sada – možda već imamo nešto zajedničko.
Radim kao grafička dizajnerka – moj svet je pun boja, oblika, simetrije. Ironično, u ljubavi sam do sada imala više haosa nego harmonije. Ali naučila sam: i nered može biti lep, ako ga delimo iskreno.
Volim miris kafe ujutru. Volim kada muzika iznenada počne da svira pesmu koju sam baš u tom trenutku poželela. Volim pse više nego ljude (osim ako nisi jedan od onih retkih muškaraca koji gledaju iskreno, bez igrica). Imam psa Lenija, malog šteneću sa karakterom veće zveri, koji uvek prvi primeti kada sam tužna.
Moji dani su prepuni zadataka, dizajna, klijenata, i umetničkih ideja. Ali kada padne veče – tu sam samo ja, tišina i želja za glasom koji će reći: „Tu sam, Marina.“ Jer nije stvar u broju poruka, već u jednoj – pravoj. Nije stvar u veličini poklona, već u značenju iza njih.
Ne tražim da me obasipaš obećanjima. Tražim da ih držiš kad ih daš.
Znaš li kako izgleda žena koja ne odustaje lako? Pogledaj me. Kad volim – to je bez zadrške. Kad sam tu – prisutna sam. Ne gubim vreme na „možda“, ne želim „skoro“, ne prihvatam „kad-tad“. Ili jesi, ili nisi.
Odrasla sam u porodici gde ljubav nije bila glasna, ali je bila stalna. Naučila sam da se ne viče da bi se volelo. Da nije najglasniji onaj ko najviše voli. Naučila sam da snaga žene ne znači da ne želi zaštitu – već da ume da stoji sama, ali zna koliko vredi imati rame.
Mnogi me pitaju: „Zašto si sama?“ Moj odgovor: nisam sama, samo nisam s bilo kim. I neću biti. Ne pristajem na minimum, ne pristajem da me neko voli polovično.
Tražim muškarca između 30 i 45 godina. Emocionalno stabilnog, ne zato što ne sme da se slomi, već zato što zna da se vrati. Nekog ko neće pobeći kad naiđe prvi nesporazum. Nekog ko zna da ljubav nije uvek uzlazna linija – ali da vredi.
Volim šetnje bez cilja, putovanja bez mape, zagrljaje koji traju. Ponekad sam preemotivna, ponekad previše racionalna. U meni je balans haosa i mira – i ako znaš da se snađeš u tome, bićeš bogatiji za jednu ženu koja zna da voli.
Sanjam da jednog dana gledamo zalazak sunca, bez reči, ali sa svim rečenim u pogledu. Da postoji neko ko ne mora da pita „kako si“, jer već zna po mojoj tišini. Da postoji neko ko zna koliko je vredna jednostavna poruka: „Tu sam.“
Ako si ti taj – ne čekaj. Napiši mi nešto jednostavno. Možda baš tvoje reči budu ono što sam čekala.
Jer možda ovaj oglas nije slučajan. Možda je početak.
About The Author
