Dok je bio na ratištu, verovao je da ga kod kuće čeka odana i brižna supruga. Nije ni slutio da će ga po povratku dočekati izdaja koja će mu potpuno promeniti život
Nikada neću zaboraviti dan kada sam se vratio kući sa ratišta. Bio sam prepun nade, iščekivanja, kao dete pred rođendan. Godinu dana u Koreji – pakao koji sam preživeo zahvaljujući jednoj jedinoj misli: njoj. Mojoj ženi. Ženi koju sam voleo, kojoj sam sve dao, kojoj sam pisao pisma svake sedmice, slao novac, poklone, pa čak i uspomene sa terena, koje su smrdile na prašinu, znoj i borbu – ali su bile dokaz da sam i dalje živ i da mislim na nju.
Zvao sam je “moj svet”. A ona je bila pakao.
Zatekao sam kuću u haosu. U mom krevetu – neko drugo telo. Na mom parking mestu – nepoznat automobil. Sve je bilo drugačije. I sve je smrdelo na prevaru, bukvalno.
Isprva sam mislio da umišljam, da mi paranoja jede mozak. Međutim, kako su dani prolazili, istina se pokazala u svoj svojoj monstruoznoj veličini. Njeni rođaci, koji su me poštovali više nego što je ona ikada umela, odlučili su da mi kažu istinu – ne više zbog mene, već jer su se i sami gadili njenog ponašanja.
“Spavala je sa šezdeset muškaraca,” rekli su mi, “a većina su tvoji saborci.”
Srce mi je stalo.
Šezdeset.
Ne jedan. Ne dva. Šezdeset.
“Znaš li kako boli kada shvatiš da si postao sprdnja sopstvenog bataljona?”, pitao sam sebe. Nisam imao snage da plačem. Nisam imao ni bes. Samo hladnoću. Kao da sam ponovo u rovovima, ali ovog puta – emocija.
Ona je, naravno, negirala sve. “Dva puta”, rekla je. Dva! A nosila je dete drugog muškarca, spavala u mom krevetu sa svakim ko je imao uniformu i srce dovoljno prazno da se upusti u to.
Da stvar bude gora, rekla je da sam cudak. Tvrdila je da ja biram muškarce sa kojima će spavati, jer kao “znam da su bezbedni”. Nazvala me bolesnikom pred porodicom, lažovom, manipulatorom.
Nisam rekao ni reč. Samo sam spakovao stvari.
Počela je moja tiha, precizna osveta. Kao što se priprema operacija iza neprijateljskih linija – bez buke, bez panike, ali sa svakim detaljem u glavi.
Izneo sam svu svoju imovinu. Odneo lične stvari, dokumenta, čak i stari Xbox koji mi je bio vredan kao suvo zlato. Oduzeo sam joj pristup novcu. Povukao sam punomoćja. A onda – brakorazvodna parnica.
Saznao sam da je mom auto vozio njen ljubavnik – i to dok je živeo u mojoj kući. Mojom hranom se hranio. Mojim dušekom spavao. A ja sam tada bio 8.000 milja daleko, čistio pušku i pokušavao da ostanem živ.
U sudnici sam bio vojnik. Bez emocija. Bez pogleda na nju. Samo istina. Moj advokat je bio nemilosrdan. Pitanje po pitanje. Datum po datum. Otac deteta? Ne zna. Spisak muškaraca? Ne zna. Polni odnosi? Ne seća se.
I tada – trenutak istine. Sudija: “Zbog davanja lažnog iskaza, gospođo, možete biti osuđeni na zatvor.” Ona se slomila. Priznala je sve. I još pokušala da okrene priču – da sam ja varao nju, sa njenim rođakom od 18 godina.
Publika u sudnici je zanemela.
Ja sam i dalje ćutao.
Sudija je gledao pravo u mene. Klimnuo glavom i rekao:
“Gospodine Frizmaster, sve ide u vašu korist. Imovina je vaša. Brak je razveden. A gospođa ima 30 dana da se iseli iz kuće.”
Na njen vapaj, njen urlik “Gde da idem, gde da živim!?” – sudija je odgovorio glasom koji neću nikad zaboraviti:
“Sama ćete to morati da saznate.”
Ona je nekada bila sve što sam tražio u ženi. Danas je samo senka moje greške.
Moja osveta nije bila u vređanju, ni u poniženju. Moja osveta je u tome što sam ustao, preživeo, i otišao dalje. Bez nje. Bez bola. Bez osvrta.
I kada se jednog dana bude pitala “šta je izgubila”, neka zna – izgubila je čoveka koji bi za nju dao život.
Ali ga je izdala dok je on taj život rizikovao zbog drugih.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
