Nikada ne bih pomislila da ću ispisati ovakvu priču. Da će mi srce biti slomljeno, dostojanstvo uništeno, i da ću ostati sama – i to ne zbog druge, mlađe, lepše ili pametnije žene… već zbog nekog ko mu po godinama može biti majka.
Zovem se Milica, imam 25 godina i dolazim iz Novog Sada. Uvek sam dobijala komplimente na račun izgleda. Visoka, vitka, duge noge, plava kosa, izražene oči – ono što bi mnogi nazvali “prava bomba”. Nisam bila samo izgled. Završila sam školu, radila, trudila se da budem nezavisna. Ali sam se zaljubila – i to toliko snažno, da sam poverovala da ljubav može sve.
Moj sada bivši muž, Nikola, imao je 27 godina kada smo se venčali. Bili smo mladi, puni planova, puni života. Iako smo brzo uplovili u brak, verovala sam da nas veže nešto posebno. Bio je pažljiv, šarmantan, stalno mi govorio da sam njegova kraljica. Gde god da smo išli, ljudi su nam govorili da izgledamo kao par iz filma.
Ali film se pretvorio u horor. I to bez upozorenja.
Sve je počelo sitnim promenama. Prestao je da mi šalje poruke tokom dana. Dolazio bi s posla umoran, ćutljiv, bez ikakve želje za bliskošću. Nisam se odmah zabrinula – svi imaju stresne periode. Pitala sam ga više puta da li je sve u redu, a on bi me samo pomazio po glavi i rekao: “Sve je super, lutko.”
Lagao me je u lice.
Prvi ozbiljan znak bio je kada sam primetila da krije telefon. Ranije ga je ostavljao svuda po stanu – sad je išao i u toalet s njim. Počeo je da izlazi bez mene, pod izgovorom da se viđa s kolegama. Kada bih predložila da ga sačekam u kafiću posle posla, odmah bi menjao planove. Moja intuicija je vrištala, ali nisam želela da budem paranoična.
Jednog dana sam rešila da ga pratim. Nisam to nikada radila ranije. Tog dana, umesto da ode na “sastanak sa klijentom”, skrenuo je u kvart koji nisam prepoznavala. Parkirao se ispred jedne stare zgrade. Sat vremena kasnije, nije izlazio. Telo mi se treslo, ali sam rešila da sačekam. I tada sam je videla.
Iz te zgrade izašla je žena. Neka “gospođa”, bar 45 godina, sa ofarbanom kosom u crveno, mnogo šminke i očigledno skupom garderobom. On je izašao posle nje, poljubio je u obraz, uzeo joj torbu i krenuo za njom kao poslušni dečko. Tada mi je mrak pao na oči.
Ne znam kako sam došla kući. Srce mi je lupalo, ruke su mi drhtale. U jednom trenutku sam izgubila svest. Probudio me je komšija koji je slučajno naišao dok sam ležala ispred ulaza.
Nikola nije znao da sam ga videla. Kada sam ga kasnije te večeri suočila, gledao me je pravo u oči i rekao: “Nisam više srećan. Odlazim.” Nije ni pokušao da demantuje. Samo je spakovao torbu i otišao. Kao da sam mu bila sobni ukras – ne žena s kojom je delio snove, planove i život.
Saznala sam da je ta žena bogata. Ima firmu, nekretnine, navodno se “oseća mlado” i “ne zna za svoje godine”. A on? On je našao udobnu fotelju. Ženu koja mu plaća skupa putovanja, koja ga hvali pred drugima i mazi njegov ego.
Ali ja? Ja sam ostala s bolom koji nema cenu. S pitanjem: “Šta nije u redu sa mnom?”
Gledala sam se u ogledalo danima. Iznova i iznova. Kako je moguće da neko, ko ima mladu, negovanu, obrazovanu i požrtvovanu ženu – odluči da ode kod neke “tetke” u drugoj životnoj etapi?
Ljudi su mi govorili: “Nije do tebe. On ima svoje komplekse.” Ali to ne briše suze koje sam prolila. To ne briše sramotu koju sam osećala kada sam morala da objasnim roditeljima zašto me muž više ne voli.
I dan-danas mi se u snovima javlja ta scena – njegov poljubac na obraz te žene. Njen osmeh. Njegovo odsustvo emocije dok pakuje stvari.
Nisam još zalepila sve delove srca. Ali sam počela da živim.
Shvatila sam da ne vredi da se poredim s nekim ko je očigledno ispunio prazninu u njegovom egu, ne u njegovom srcu. Možda je voleo da ga neko tretira kao dečka iz sapunice. Ja sam želela odraslog partnera. I zato, neka ide.
Možda je ona starija, možda ima više para, ali ja imam ono što ona nikada neće imati – mladost, snagu, i budućnost ispred sebe. On je izabrao prošlost.
About The Author
