“Ispovest snajke: Svekar me iskoristio, a ono što je njegov sin uradio kasnije zauvek mi je promenilo život”
Nikada nisam mislila da će moj život krenuti ovim putem. Udala sam se sa devetnaest godina, iz male kuće u selu, sa snovima da ću konačno imati svoj dom, porodicu, mir. Moj muž je bio godinu dana stariji, povučen i tih, ali delovao je stabilno, vredan, neko ko zna šta želi. Njegova porodica me je dočekala bez previše reči, ali bez neprijateljstva. Pomislila sam – možda ću ovde moći da budem srećna.
U početku sam se trudila da sve bude kako treba. Ustajala sam rano, čistila kuću, spremala ručak, pomagala svekrvi i svekru kad god je trebalo. Nije bilo lako, ali bila sam voljna da se trudim. Moj muž je često radio u gradu i dolazio samo vikendom. Ponekad me grlio kad dođe, ali većinom je bio umoran i tih.
Svekar je često tražio moju pomoć – da mu dodam nešto dok popravlja mašine, da pođem s njim do štale, da pomognem oko drva. Bila sam ponosna što me zove, mislila sam da me poštuje. Sve do dana kada je ušao u moju sobu bez kucanja, dok sam bila sama. U njegovom pogledu tog trenutka bilo je nešto što nikada pre nisam videla – nešto što me sledilo.
Prvi put je bilo najgore. Bila sam u šoku, nisam mogla da vrištim, da se borim. Nisam mogla da verujem da se to dešava. Kad je otišao, tresla sam se satima. Nisam nikome rekla. Kako da kažem? Ko bi mi poverovao? On, glava porodice, poštovan čovek u selu… a ja samo snajka sa strane. Uplašena, posramljena. Krivila sam sebe.
Naredne nedelje se ponovilo. Uvek kad sam bila sama. Pokušavala sam da izbegavam da ostanem bez drugih u kući, ali on je nalazio načine. Moja duša se raspadala, a ja sam spolja ćutala i smeškala se. Živela sam kao senka.
A onda, jednog jutra, svekar nije bio u kući. Ni tog dana, ni narednog. Nije se javljao. Policija je došla, ispitivali su sve, tražili ga danima, ali bez uspeha. Nestao je bez traga. Svi su nagađali – možda je otišao u grad, možda je pao u reku, možda nešto treće. A ja sam u sebi nosila tišinu i zebnju. Možda i nadu.
Tada je moj muž, prvi put posle dugo vremena, seo naspram mene, pogledao me pravo u oči i rekao:
„Znam šta ti je radio. I zakleo sam se da to niko neće raditi mojoj ženi. Više te nikada neće povrediti.”
Zanemela sam. Srce mi je stalo. U njegovom pogledu bilo je nešto između bola i ponosa. Nisam znala da li da ga zagrlim ili da pobegnem.
Nisam ga pitala šta je uradio. Nisam želela da čujem. U glavi mi se vrtelo hiljadu slika. Samo sam znala jedno – više se neću bojati.
Ali mir nije došao. Nosim težinu svega što se desilo. Svake noći se pitam – da li sam mogla nešto da sprečim? Da li je moj muž izgubio deo sebe zbog mene? Jesmo li sada slobodni… ili samo živimo sa novim teretom?
Danas se smeškam pred ljudima. Kažu da izgledam kao srećna, vredna žena. A ja nosim dve tajne. Jednu koja me lomila, i drugu koja me zauvek promenila.
About The Author
