Zovem se Ivana. Imam 41 godinu. I da, i dalje verujem u ljubav. Ne onu savršenu, ne onu iz bajki – već onu koja se gradi. Koja ima temelje. Koja se ne plaši ni jutarnjih frizura, ni nesavršenih dana, ni ćutanja između reči.
Mnogi me pitaju: „Zašto si sama?“ Moj odgovor je jednostavan – jer nisam želela više da budem sa bilo kim. U današnje vreme svi jurimo nešto: karijere, ciljeve, dobitke, i u toj trci ljubav se nekako izgubi. Ali ja sam rešila da je potražim ponovo. Možda baš ovde. Možda baš kroz tebe.
Radim kao pravnica. Imam ćerku tinejdžerku koju volim više od života. I naučila sam da balansiram između posla, roditeljstva, i svog unutrašnjeg sveta. Taj svet je ranije bio haotičan, pun pitanja i sumnji. Danas je smireniji. Zreliji. I spreman da nekoga pusti unutra.
Možda sam staromodna. Možda ćeš reći da ovakvih žena više nema. Ali ja verujem u razgovore do kasno u noć. U to da neko primeti kad si tiha. U zagrljaj koji izleči dan. U ruke koje neće da te promene, već da te prihvate.
Ne tražim savršenstvo. Znam da ne postoji. I sama sam puna ožiljaka, nesigurnosti, i poneke senke iz prošlosti. Ali znam da volim. Ne površno. Ne kroz poruke. Ne kao opciju, već kao izbor.
Imala sam brak. I imala sam razočarenje. Naučila sam da ne zavisim od drugog da bih bila srećna. Ali isto tako – naučila sam koliko je dragoceno kada imaš s kim da podeliš tišinu. Kada znaš da te neko čeka. Kada ne moraš da glumiš snagu, jer neko kaže: „Opusti se, ja sam tu.“
Imam 41 – ali ne osećam se staro. U mojoj duši je još uvek ona dvadesetogodišnjakinja koja voli da se smeje, pleše, čita knjige, mašta. Ali sada sa mnogo više mudrosti. Znam šta neću. I to mi je važnije od svega.
Ne interesuju me muškarci koji ne znaju šta žele. Ne tražim da me neko spašava, ali ne želim ni da budem projektom za „popravljanje“. Tražim muškarca koji je naučio da ceni ženu ne zbog njenog izgleda, već zbog njene duše. Koji zna da pohvali, ali i da sasluša. Koji zna da tišina nije neprijatelj.
Ne moraš imati savršen posao. Ne moraš biti savršen otac, partner, muškarac. Ali moraš biti iskren. Autentičan. Pristutan. Nekada je najvažnije ono što ljudi zaborave – da budeš tu.
Uživam u malim stvarima: dobroj kafi, laganoj šetnji, pogledu s terase, filmu pod ćebetom. Uživam kada imam s kim da ćutim. Kada ne moram da budem jaka. Kada me neko uhvati za ruku bez pitanja. Kada osetim da nisam sama, čak i kad se ne govori ništa.
Želim partnera, a ne posmatrača. Želim da gradimo odnos, da se smejemo greškama, da se podsetimo kako život može biti lep – čak i kad nije lak. Želim nekoga s kim ću ostariti, ali i s kim ću ostati mlada u duši. S kim ću planirati vikend kao da je godišnji odmor, a godišnji kao da je medeni mesec.
Moj idealan muškarac ima između 38 i 50 godina. Možeš biti razveden, možeš imati decu – ako znaš šta znači porodica. Ako znaš da nekad nije važno rešenje, već razumevanje.
Možda ćeš reći da je teško naći to danas. Možda. Ali sve što je vredno – teško se nalazi. Ja sam spremna da dam šansu. Da budem ranjiva. Da ne budem samo „mama“, samo „pravnica“, samo „žena u četrdesetim“ – već da budem nečija. I to izborom, ne nuždom.
Ako si se pronašao u ovim rečima – javi se. Ne obećavam bajku. Ali obećavam iskrenost. I srce koje zna kako da voli, kad oseti da je na pravom mestu.
Možda si ti upravo taj razlog zbog kog ću reći: „Hvala što nisam odustala.“
About The Author
