Zovem se Jasna, imam 33 godine i dolazim iz Sarajeva. Ono što ću podeliti s vama nije samo moja priča – to je bolna istina koju sam dugo čuvala u sebi, bojeći se osude, pogleda sažaljenja i pitanja bez odgovora. Danas više ne ćutim. Ne zbog osvete. Već zato što znam da negde možda postoji neka druga žena kojoj će ove reči pomoći da prepozna znakove i da shvati – nije sama.
Naš odnos je započeo bajkovito. Bio je stariji, uspešan, stabilan. Ugledan pravnik, poznat u svom okruženju, često citiran u medijima i poštovan. Upoznali smo se dok sam još studirala. Njegova sigurnost me je privukla, njegova pažnja me razoružala. On je bio onaj muškarac koji zna kako da se ponaša, kako da te pogleda i da ti svet stane. Bar sam tako mislila.
Vrlo brzo smo započeli zajednički život, a uskoro smo se i venčali. Rodila se naša ćerka i verovala sam da živim život iz snova. Ali taj san se uskoro pretvorio u noćnu moru, iz koje sam se budila svaki dan – budna i potpuno nemoćna.
Nakon porođaja, stvari su se promenile. On je postajao sve hladniji, povučeniji. Preselio se u dnevnu sobu, govoreći da mu smeta plač deteta. Nije više bilo zajedničkih večera, nije bilo dodira, pogleda, ni najobičnijeg razgovora. Na moje pokušaje da ga zbližim, odgovarao je distancom i ravnodušnošću.
Ubrzo sam počela da sumnjam u sebe. Ispitivala sam svoje telo, svoje ponašanje, svoje reči. Gledala sam se u ogledalo i pokušavala da pronađem razlog zbog kojeg sam postala nevidljiva žena. Krivila sam svoj izgled, tragove trudnoće, umor, sve ono što svaka nova majka nosi sa sobom. Pomislila sam – možda više nisam dovoljno lepa. Možda mu nisam više zanimljiva.
Njegovi odlasci iz kuće postajali su sve češći, a povratci sve hladniji. Komunikacija je svedena na minimum, a toplina koju sam nekada osećala potpuno je nestala. Nije bilo uvreda, ali je bilo gore – potpuna emocionalna odsutnost. Ćutanje koje je paralo dušu.
Postala sam detektiv u sopstvenom braku. Pretraživala sam telefon, mejlove, obraćala pažnju na svaku promenu ponašanja. Ali ništa konkretno nisam mogla da pronađem. Samo osećaj da nešto duboko nije u redu. Osećaj koji me je izjedao iznutra.
Vrhunac mog bola dogodio se jedne večeri. On je, kao i obično, povezao svoj laptop na televizor, a na ekranu se pojavila fotografija polugolog muškarca, uz poruku koja je promenila sve: “Pošalji mi i ti jednu… Želim te.” Bila sam zatečena. Utrnula. To nije bila ljubavna poruka upućena drugoj ženi – to je bila poruka muškarcu. Sve ono što nisam mogla ni da zamislim – postalo je stvarnost.
Kada sam ga suočila, nije demantovao. Umesto toga, pretio mi je. Hladno i surovo, govorio je stvari koje ne zaslužuje nijedna žena da čuje. Rekao mi je da ćutim, da ne “pravim scene”, da ću ostati bez deteta ako ga osramotim. Govorio mi je da je on ugledan čovek i da mi niko neće verovati.
Od žene koju je nekada gledao s divljenjem – postala sam paravan. Paravan za život koji je skrivao od svih, pa i od mene. Postalo mi je jasno da sam živela u laži, u igri u kojoj sam bila samo dekor, fasada “srećne porodice”.
Nisam imala snage da se borim preko sudova. Bojala sam se da bih mogla izgubiti starateljstvo, jer sam bila nezaposlena, emocionalno iscrpljena i slomljena. Spakovala sam nekoliko stvari, uzela ćerku i otišla kod svojih roditelja. Oni su me dočekali raširenih ruku – ali sa očima punim pitanja.
Kasnije sam saznala da su mnogi znali istinu o njegovoj orijentaciji. Da su kolege i prijatelji odavno šuškali. Samo ja nisam znala. Ili nisam htela da vidim. On je sada, po poslednjim informacijama, u inostranstvu sa partnerom. Nije me više kontaktirao. Ni za dete. Ni za jednu jedinu stvar.
Moje stvari su ostale tamo, ali ono što je ostalo više boli – moja mladost, moje poverenje, moja sigurnost. Od žene koja je želela samo ljubav i porodicu – postala sam majka koja pokušava da pronađe svoj mir među ruševinama prošlosti.
Danas živim sa ćerkom i roditeljima. Nemam mnogo, ali imam mir. Lečim se od trauma, od stresa mi se razvio vitiligo. Svaka fleka na mojoj koži podsetnik je na ono što sam preživela. Ali i dokaz da sam još ovde. Da dišem. Da živim.
Ne pišem ovo da bih izazvala sažaljenje. Pišem jer znam da nisam jedina. Pišem jer možda upravo sad neka druga Jasna gleda u plafon, pita se da li je luda, pita se zašto je muž ne voli… Možda ti treba samo jedna iskrena reč da shvatiš da nisi ti problem. Da nisi sama.
Ovo je moj put. Moj početak. I moja pobeda.
About The Author
