Moj muž je bio prvi muškarac sa kojim sam se poljubila i imala intimne odnose, a nakon njegove smrti samo sam htela da me neko drugi dodirne, da vidim kako je to
“Imam 51 godinu i pre nešto više od godinu dana moj život se raspao u deliću sekunde. Moj muž, čovek s kojim sam odrasla, sa kojim sam gradila sve od nule, iznenada je preminuo od srčanog udara na poslu. Ostala sam zatečena, kao da mi je neko istrgao dušu iz tela. Bili smo zajedno od naših dvadesetih. Bio je moja prva ljubav, prvi poljubac, prvi dodir, sve moje prvo i jedino. Iako život nikada nije bajka, naš brak je bio tih i miran, bez trzavica, pun nekih malih, toplih rituala. Imali smo dvoje dece, kuću u predgrađu i sigurnost u kojoj sam mislila da ću zauvek živeti.
Kada je otišao, ostala sam u šoku. Prvi meseci prošli su u magli, dani su se pretvarali u noći, a ja sam samo preživljavala. Deca su nastavila svojim putem – fakultet, prijatelji, veze. Život se za njih, uprkos svemu, nastavio. A ja sam, spolja gledano, nastavila sve ono što se od mene očekuje – posao, obaveze, druženja… Ali iznutra sam bila prazna.
I onda se desilo nešto što nikada nisam mogla da zamislim.
Počela sam da primećujem muškarce oko sebe. Cela mladost mi je prošla uz jednog čoveka, nikada nisam ni poželela drugog, jer on je bio sve što sam trebala. Ali bez njega, kao da se otvorila neka rupa u meni. Počela sam da se pitam – kako je to kada te poljubi neko drugi? Kako je to kada ZIVIS sa čovekom koji nije tvoj muž? Te misli su me progonile, noću su mi ulazile u snove, a danju sam ih hranila filmovima, knjigama, maštom koja je postajala sve življa.
I dok sam mislila da gubim razum, shvatila sam da muškarci počinju da mi se približavaju. Kao da sam svojim nemirom prizvala pažnju. Sa jednim kolegom sam počela da očijukam, gotovo nesvesno, kao u nekom transu. Nisam se pitala ni ko je on, ni da li je oženjen, ni kakav je kao čovek. Sve što sam želela je da me poljubi, da me neko želi…
I desilo se. Dobila sam to što sam mislila da mi treba. Poljubac. Dodir. Seks. Ali ono što je usledilo bilo je surovo otrežnjenje. Nije bilo magije, nije bilo ispunjenja, sve je delovalo nekako jeftino i prizemno. Bilo mi je prljavo to njegovo požurivanje, neshvatanje mene, mojih potreba. Umesto olakšanja, došlo je razočaranje.
Posle svega osetila sam gađenje – prema njemu, a najviše prema sebi.
Ne znam više šta da radim? Sad tek osećam svu težinu gubitka koji me je zadesio.”
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
