Zovem se Ljiljana, imam 44 godine i udala sam se vrlo mlada. Moj muž i ja imamo troje odrasle dece, kuću, auto, posao – sve ono što bi spolja izgledalo kao idealan život. Ali ono što niko ne vidi jeste praznina koja se vremenom uvukla u naš odnos. Nema više dodira, pogleda, nežnosti… Samo navika i tišina.
Radim kao recepcionarka u jednoj teretani. Mesto gde dolazi mnogo mladih, energičnih ljudi. Među njima i on – Marko. Visok, crn, s osmehom koji mi je svaki dan popravljalo raspoloženje. Imao je samo 23 godine, ali je delovao zrelije. Bio je duhovit, pažljiv, uvek ljubazan. U početku sam mislila da mu samo laskam kao starija žena. A onda su došle poruke…
Jednog dana, nakon što sam mu pružila karticu s popustom, našla sam cedulju na stolu: “Volim kad se nasmeješ, najlepša si žena ovde.” Srce mi je preskočilo. Prvo sam pomislila da se šali, ali svaki sledeći dan bio je novi signal. Pratio me pogledom, komentarisao parfem, pitao kako sam… Nisam znala šta me više zbunjuje – to što me on primećuje ili to što meni to prija.
Dogodilo se spontano. Jedne večeri, kada smo ostali sami nakon radnog vremena, pozvao me da popijemo piće. Nisam imala opravdanja, a istinu nisam htela da izgovorim – želela sam da budem s njim. Tada smo se prvi put poljubili. Sve posle toga bilo je kao iz filma. Njegove ruke, poljupci, uzbuđenje… Nisam se tako osećala od svoje dvadesete.
Počeli smo se viđati krišom, po hotelima, njegovom stanu, pa čak i u kolima. Bila sam kao zaljubljena tinejdžerka. Marko je bio divlji, slobodan, drugačiji. Govorio mi da sam najlepša žena koju je video, da ga palim jer sam zrela i sigurna u sebe. A meni je to bilo kao kiseonik posle godina gušenja u monotoniji.
Naravno, osećala sam grižu savesti. Moj muž je dobar čovek, ali toliko je odsutan. Nismo se dodirnuli mesecima. Kada sam mu jednom pokušala prići, rekao mi je: “Pusti me, umoran sam.” Tad sam shvatila da sam potpuno sama u tom braku. Marko mi je pokazao da još uvek mogu da budem voljena, željena, cenjena.
Jednog dana sam mu rekla: “Znaš da sam udata?” A on je odgovorio: “Znam. I nije me briga. Samo želim da budem s tobom kad god mogu.” Nije mi tražio ništa, nije me uslovljavao, samo mi je davao – pažnju, strast, sigurnost. Nije to bila samo fizička veza, počeli smo pričati o svemu – mojim snovima, njegovim planovima, o životu.
Moje koleginice su primetile da sam drugačija – lepše se oblačim, češće se smejem, zračim. Nisam im priznala ništa, ali one su znale. Kažu da žena zrači kad je voljena, i istina je.
Muž je, s druge strane, primetio da se udaljavam, ali nije ništa pitao. Kao da mu je svejedno. Kao da smo se odavno pomirili s tim da više nismo partneri, već sustanari. Više ne osećam ni grižu savesti. Znam da bi mnogi rekli da sam pogrešila, ali… ja sam prvi put posle mnogo godina ponovo ŽENA.
Marko i ja i dalje se viđamo. I dalje me ljubi kao da sam mu sve na svetu. Ne znam koliko će trajati. Ne pravimo planove. Samo uživamo u svakom trenutku.
Ponekad se zapitam – šta ako muž sazna? A onda pomislim… možda mu je svejedno. Možda čak i zna, ali ćuti jer i njemu tako odgovara.
Možda varam muža, ali ne varam sebe. Zaslužujem da budem srećna.
About The Author
