Zovem se Sanja, imam 42 godine i živim u Novom Sadu, gradu koji je lep koliko i usamljen za nekoga ko godinama traži istinsku povezanost, a nailazi samo na površne poglede, kratke odgovore i tišinu koja se širi kao magla između poruka. Moja priča je možda slična mnogim ženama, ali moje srce je samo jedno – i još uvek kuca snažno, uporno, bez obzira na godine.
Visoka sam 172 cm, imam dugu crnu kosu, zelenkaste oči i nosim sa sobom ono što mnogi danas zovu “prirodnom lepotom”. Ne jurim za trendovima, ne trudim se da budem ono što nisam. Nosim farmerke kada želim, haljine kada mi se nosi, a najlepše se osećam kad sam bosa, u dvorištu svoje kuće, sa knjigom u ruci. Moje telo nosi tragove života – porođaja, tuge, smeha, borbe i snage. I ne bih menjala nijednu boru na svom licu jer svaka ima priču.
Završila sam književnost i radim kao profesorka u srednjoj školi. Volim decu, knjige, duga jutra sa kafom i tihe večeri uz dobar film. Ne izlazim često, jer više nisam za izlaske do zore. Umesto toga, sanjam o muškarcu sa kojim bih mogla podeliti tišinu, da ne bude neprijatna, već puna razumevanja.
Tražim muškarca između 38 i 50 godina. Ne tražim savršenstvo, ne zanimaju me automobili, marke odeće, statusi na mrežama. Zanimaju me dela. Pogled koji ostaje. Glas koji ne viče. Dlan koji ume da drži bez da stiska prejako. Muškarca koji zna šta hoće i kome nije problem da prizna kada ne zna. Koji zna da se nasmeje sebi, ali i da sasluša bez prekidanja. Da me pogleda kao ženu, ali da me ceni kao osobu. Nekoga ko zna šta znači biti partner – ne samo u krevetu, nego i u svakodnevici, u borbi, u tišini i u radosti.
Nisam ovde jer sam očajna, već jer verujem da u moru ljudi još uvek postoji neko ko čeka isto što i ja. Ne želim avanturu za jedno veče, niti dopisivanje bez kraja i početka. Želim prisustvo. Nekoga ko zna vrednost vremena i reči. Nekoga ko neće pobeći kada dođu teži dani, već će tada biti najbliže.
Znam da 42 zvuči kao “već kasno”, ali istina je da nikad nije kasno za pravi početak. Naučila sam da živim sama, da se nosim sa životom, ali sam takođe naučila da ne želim biti sama. Želim da imam s kim da podelim ručak nedeljom, da planiram putovanja, da zajedno gledamo kako deca rastu – moja, tvoja, naša, svejedno – jer ljubav ne broji biološke veze, već one srcem utkane.
Ako si neko ko razume ovaj oglas, neko ko je pročitao sve do kraja i osetio da bi možda mogao da napiše sledeće poglavlje zajedno sa mnom – javi se. Ne moraš odmah pisati romane, ali napiši iskreno, bez maski. Ako voliš da ćutiš uz osobu, a da to ćutanje bude puno značenja – možda smo već blizu.
Volim prirodu, selo, život bez drame. Nemam problema sa prošlošću, samo ne želim da ona upravlja mojom budućnošću. Ako si vredan, nežan, duhovit, i znaš koliko je važno imati nekog na koga se možeš osloniti – možda si baš ti taj.
Nisam ovde da zabavljam stotine, već da pronađem jednoga. Ako te ovo dotaklo, nemoj da ostaneš samo posmatrač. Koračaj. Piši. Javi se.
UKOLIKO ŽELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD
About The Author
