OSAM GODINA SMO ŽIVELI KAO STRANCI POD ISTIM KROVOM, A ONDA SE JEDNE VEČERI DOGODILO NEŠTO ŠTO NIKADA NEĆU ZABORAVITI!
Postoje trenuci u životu kada se čovek zapita da li je ljubav zaista nestala ili se samo izgubila negde između svakodnevnih obaveza, umora i neizgovorenih reči. Ja sam odgovor na to pitanje tražila punih osam godina, iako sam sve vreme živela pored čoveka za kojeg sam se nekada udala iz ljubavi.
Na početku našeg braka sve je izgledalo drugačije. Mogli smo satima da razgovaramo, smejemo se sitnicama i planiramo budućnost. Njegov zagrljaj bio je moje sigurno mesto, a jedan pogled dovoljan da znam koliko mu značim.
Međutim, kako su godine prolazile, život je počeo da menja naš odnos.
Posao, računi, obaveze oko dece i svakodnevna žurba postali su važniji od trenutaka koje smo nekada čuvali samo za sebe. Nismo se mnogo svađali, ali smo sve manje razgovarali o onome što nam je zaista bilo važno.
U početku sam verovala da je to samo prolazna faza. Govorila sam sebi da svaki brak prolazi kroz teže periode i da će se stvari promeniti kada budemo imali više vremena.
Ali vreme je prolazilo, a između nas je rasla tišina.
Ponekad bih poželela da me suprug zagrli bez posebnog razloga, da me pogleda kao nekada ili da mi jednostavno kaže da me voli. Te male stvari, koje sam ranije uzimala zdravo za gotovo, počele su da mi nedostaju više nego što sam mogla da objasnim.
Bilo je večeri kada bih se povukla u kupatilo i tiho zaplakala, ne želeći da iko primeti koliko sam tužna. Pitala sam se da li sam negde pogrešila i da li je moguće da dvoje ljudi koji su nekada bili toliko bliski postanu gotovo potpuni stranci.
Ipak, kada bih videla kako suprug pomaže deci, obavlja kućne poslove i brine o našoj porodici, znala sam da mu je i dalje stalo. Nije bio loš čovek niti je zanemarivao svoje obaveze. Samo smo, nekako, zaboravili kako da budemo muž i žena, a ne samo roditelji i partneri u svakodnevnim poslovima.
Tako je prošlo osam godina.
A onda se, jedne sasvim obične večeri, dogodilo nešto što je promenilo način na koji sam gledala na naš brak.
Deca nisu bila kod kuće. Sedeli smo za kuhinjskim stolom, umorni nakon napornog dana. U jednom trenutku skupila sam hrabrost i tiho rekla:
„Znaš, ponekad imam osećaj da smo zaboravili koliko smo nekada bili srećni zajedno.“
Suprug je spustio šolju i dugo me posmatrao. Nisam znala šta će odgovoriti. Plašila sam se da će moje reči shvatiti kao prigovor ili započeti raspravu.
Umesto toga, ustao je, prišao mi i snažno me zagrlio.
Bio je to zagrljaj koji nisam osetila godinama. Nisam morala ništa da objašnjavam. Suze su same krenule, a on me je samo držao, bez pokušaja da prekine taj trenutak.
Posle nekog vremena rekao je: „I meni nedostajemo mi.“
Te jednostavne reči značile su mi više nego bilo kakvo veliko obećanje.
Te večeri smo dugo razgovarali. Priznali smo jedno drugom koliko nam je nedostajala bliskost i koliko smo često čekali da onaj drugi napravi prvi korak. Shvatili smo da smo oboje ćutali, svako iz svojih razloga, verujući da se ništa ne može promeniti.
Od tada smo počeli polako da menjamo svakodnevicu. Odvajali smo vreme za razgovor, šetnje i zajedničke večeri bez telefona i drugih obaveza. Ponovo smo počeli da se grlimo, da pokazujemo nežnost i da pitamo jedno drugo kako se zaista osećamo.
Nismo preko noći postali savršen par. Bilo je i dalje nesporazuma, ali sada smo pokušavali da ih rešimo razgovorom, a ne ćutanjem.
Danas znam da ljubav nije samo osećaj koji nas obuzme na početku veze. Ona se čuva pažnjom, iskrenošću i malim gestovima koji drugoj osobi pokazuju da nam je važna.
Ako bih nešto poručila ljudima koji prolaze kroz sličan period, rekla bih im da ne čekaju godinama da izgovore ono što ih boli. Ponekad je dovoljan jedan iskren razgovor da otvorimo vrata koja smo dugo držali zatvorenim.
Jer ponekad ne moramo da pronađemo novu ljubav.
Ponekad je potrebno da ponovo pronađemo osobu koju smo nekada voleli, a koja sve vreme stoji pored nas.
About The Author
