Nisam imala plan da upoznajem nikog. Bila sam umorna od ljudi, od komunikacije, od lažnih osmeha i još lažnijih obećanja. Moj život u Beču bio je prepun obaveza, rada, ćutanja i onog neprijatnog osećaja da ni tamo ni ovde ne pripadam nigde u potpunosti. Četiri godine sam živela u Austriji, radila kao medicinska sestra u domu za starije i osećala da starim zajedno sa njima.
Veze? Bila je jedna, kratka i bolna, s čovekom koji me više voleo kao status nego kao osobu. Onda sam odustala. Pokušavala sam da se ispunim poslom, da se opravdam sebi govoreći: “Nemaš vremena za ljubav.” A istina je bila da sam samo imala previše rana.
Te večeri kad sam prvi put naletela na Facebook stranicu Jadranka , bila sam sama u stanu. Sve je bilo sivo – i dan, i pogled kroz prozor, i duša. Prijateljica iz Subotice mi je poslala link: “Pogledaj ovu stranicu, možda te razveseli.” Otvorila sam je bez previše entuzijazma. Prva objava bila je ljubavna ispovest žene koja je upoznala muža preko interneta. Pomislila sam – bajke za lakovernike. Ali sam ipak pročitala do kraja. I nisam mogla da stanem.
Tu noć sam provela čitajući. U nekoj objavi dole, među komentarima, zapazila sam jedno ime – “Nikola, Niš”. Komentar je bio jednostavan: “Lepa priča. Možda i ja jednom napišem svoju.” Kliknula sam na profil. Bio je zatvoren, ali slika – lice koje nije pokušavalo da bude ni previše zgodno ni mistično – već iskreno. Slegla sam ramenima i nastavila dalje.
Idućih dana sam češće zalazila na stranicu. Čitala ispovesti, komentarisala, dopisivala se sa ponekim ženama. Osećala sam se manje usamljeno, manje ludo. A onda mi je stigla poruka.
“Ne znam da li se sećaš mog komentara, ali dopalo mi se kako pišeš.”
Bila je to poruka od Nikole.
Odgovorila sam, pomalo rezervisano. Napisala sam mu da ne tražim ništa, da sam u Beču, da nemam vremena za gubljenje.
Odgovorio je: “Ni ja ne tražim ništa. Samo da nekome napišem dobro jutro i da me neko pita kako sam.”
Taj ton… bez pritiska, bez zahteva. Samo želja za kontaktom. Odgovorila sam mu sledeće jutro. I to je postalo naša mala rutina.
Nikola je bio iz Niša, 35 godina, radio je kao električar, imao psa po imenu Gasa i majku koja je često kuvala i slala mu obroke u firmu. Bio je nežan na način na koji muškarci danas zaboravljaju da budu. Slali smo jedno drugom glasovne poruke, slike grada, snimke iz autobusa. Počela sam da mu pričam o svom detinjstvu, o odlasku iz Srbije, o težini stranog jezika koji sam govorila svaki dan, ali koji nikada nije zvučao kao moj.
On je slušao. I pitao. I pamtiо.
Nikada se nije pravio pametan, nikada nije govorio: “Znaš, da si ostala u Srbiji…” Ne. Govorio je: “Razumem.” I to je bilo dovoljno.
Posle dva meseca dopisivanja, pitao me je da li čitam i saznajemozavas.com. Rekla sam da sam naišla na neke tekstove, ali nisam obraćala pažnju. Poslao mi je link ka jednoj priči i rekao: “Pročitaj, podseća me na nas.” Pročitala sam – priča o dvoje koji su se upoznali preko komentara, dopisivali se šest meseci, pa se upoznali i ostali zajedno.
Nisam htela da se nadam. Ali srce mi je već uveliko trčalo ispred razuma.
U trećem mesecu naše virtuelne veze, Nikola je kupio kartu i došao u Beč. Video me je ispred stanice i samo rekao: “Znao sam da ćeš imati taj kaput.” I jeste – bio je to isti onaj crni kaput sa slike koju sam mu ranije poslala.
Prvi susret bio je pun treme, dodira pogleda, i pauza koje ne bole. Hodali smo gradom, pričali, ćutali, smejali se. I sve je bilo prirodno. Kao da se znamo godinama. Proveli smo tri dana zajedno. Bilo je to vreme koje je potvrdilo sve sumnje – ali obrnuto. Jer više nismo sumnjali. Ni on, ni ja.
Posle tog susreta, više ništa nije bilo isto. Nikola je počeo da dolazi svaka dva meseca. Ponekad sam ja išla za Srbiju, kad god sam mogla da uzmem slobodno. U Beču su me koleginice često pitale: “Ko ti stalno šalje poruke?” A ja bih se samo smeškala.
Nakon skoro godinu dana veze na relaciji Beč–Niš, desilo se ono što nisam očekivala – predložio je da se preselim. Ne zauvek, ne odmah. Samo da pokušamo neko vreme zajedno. Dala sam otkaz. Uzela sve što mogu da stane u dva kofera. I otišla. U Niš.
Danas živim na dve adrese. Jednu u Beču, gde povremeno radim kao zamena, i jednu u Nikolinom stanu, koji smo zajedno preuredili. Na stolu u dnevnoj sobi stoji okvir sa slikom sa naše prve šetnje. U dnu piše:
“Upoznali smo se slučajno. A slučajnosti su često samo drugo ime za sudbinu.”
Zahvaljujući Facebook stranici Jadranka Maletić i sajtu saznajemozavas.com, pronašla sam ono što sam mislila da više ne postoji – istinsku bliskost. Prava ljubav ne pita gde si, nego da li si spremna da se usudiš.
Ja jesam. I sada, nikada nisam bila više svoja.
About The Author
