Posle 20 godina braka ostala sam udovica – bila sam slomljena, ali sam onda shvatila da imam pravo da živim i volim ponovo
Nikada nisam zamišljala da ću ostati sama pre pedesete. Kada sam se udala sa nepunih trideset, verovala sam da će život ići svojim prirodnim tokom – deca, porodična okupljanja, putovanja u penziji, zajedničko starenje. On i ja, do kraja. Ali sudbina ne pita.
Muž mi je preminuo iznenada, od srčanog udara, posle 20 godina braka. Nije bilo nikakve pripreme, nikakvog pozdrava. Samo tihi pad i večni mir. U jednom trenutku bila sam supruga, partnerka, oslonac – a već u sledećem, udovica.
Prošle su nedelje u šoku. Mislila sam da neću moći da dišem. Ustajala sam iz kreveta samo da bih pokazala deci da sam tu, da sam jaka, iako se iznutra sve u meni rušilo. Noći su bile najgore. Nikada nisam volela tišinu, a sada je bila kao nož.
Ljudi su mi govorili da vreme leči sve. Da treba da budem zahvalna na godinama koje smo imali. I jesam. Ali ja sam još uvek mlada žena. Žena koja nije prestala da voli, da sanja, da želi da bude nečija. Zar to treba da zaboravim samo zato što me je život preduhitrio?
Prva godina prošla je u magli tuge. A onda sam, sasvim slučajno, otišla na jedno druženje s prijateljicama. Pojavio se jedan poznanik iz mladosti. Pogledao me je kao da sam još uvek ona devojka sa osmehom, a ne žena koja nosi crninu u duši. Prvi put sam osetila da srce može da zakuca drugačije.
Bio je nežan, pažljiv, nije tražio ništa osim mog prisustva. I tog dana sam odlučila – neću biti samočlana senka sopstvenog života. Imam pravo da dišem. Imam pravo da osećam. Imam pravo da budem žena, ne samo udovica.
Posle njega, upoznala sam još jednog muškarca. I onda još jednog. Nisam tražila muža. Nisam tražila da me neko spase. Samo sam želela da ponovo osetim da sam živa. U njihovim zagrljajima, u pogledima, u poljupcima, osetila sam delove sebe koje sam godinama zanemarivala.
Ljudi su šaputali. Neki su me osuđivali: „Zar već?“, „Pa gde joj je žalost?“ Ali niko od njih nije bio sa mnom kad sam plakala u jastuk, kad sam mesecima nosila njegov džemper jer je još mirisao na njega. Niko me nije pitao kako izgleda samovati noćima, kako izgleda probuditi se i posegnuti rukom ka praznoj strani kreveta.
Ja sam odlučila da ne želim da budem statua prošlosti. Moj muž je bio divan čovek. Volela sam ga i uvek ću ga voleti. Ali ja sam još ovde. U telu koje želi da bude dotaknuto, u duši koja želi da bude čuta. I neću se izvinjavati zbog toga.
Danas, više ne brojim koliko sam muškaraca upoznala. Neki su bili prolazni, neki su ostavili trag. Svaki me je podsetio da sam žena od krvi i mesa. Nisam tražila zamenu za svog muža – jer njega niko ne može zameniti. Samo sam tražila sebe.
Možda ću jednog dana ponovo sresti nekog s kim ću poželeti da ostanem duže. Možda i neću. Ali sada, kad pogledam u ogledalo, vidim ženu koja se usudila da živi. Koja se nije prepustila tišini i tugovanju kao jedinom obliku poštovanja prema prošlosti.
Zaslužujem da budem srećna. I više ne osećam krivicu zbog toga.
About The Author
