Ugovoreni i sklopljeni između pripadnika “suparničkih” nacija i konfesija, i pored velike razlike u godinama supružnika, brojni brakovi između Srba i Albanki su vrlo uspešni jer su nastali iz nužde i oslobođeni idealizacije.
Selo Buđevo od tridesetak kuća raštrkanih po goloj Pešterskoj visoravni, konačno je, pre nekih pet godina, pomenuto van izveštaja o najhladnijoj tački Srbije, iako je isuviše malo da bi poimence izašlo iz senke matične Sjenice.
Radeta Marković, jedan od četrdesetak seoskih muškaraca, oženio je Albanku Veru iz okoline Skadra i ustanovio novi model ponašanja među seoskim neženjama. Iz nužde, primenjujući recept preuzet iz susedne Crne Gore, gde su se, kako se pričalo, u samoći ostareli momci već godinama ovako snalazili.Jedan za drugim Radetu su sledile komšije, i oni već zašli u srednje godine, a za njima zemljaci iz Crčeva, Milijica, Brnjice, Raspojanaca… i dalje, Ivanjice, Devića, Kušića, okoline Novog Pazara… imajući podjednake – nikakve šanse da nađu Srpkinje za supruge. Jer, ovdašnje “đevojke neće da žive na selu, već su navikle da se luksuziraju”, mišljenje je sjeničkog prote, oca Đorđa Vranića, zaslužnog za sklapanje brakova pred pravoslavnim bogom, uz uvodni čin mirosanja nevesti, jedinog koji ih, kao katolkinje, odvaja od zajedničkih korena hrišćanstva. “Uostalom, oni su Malisori i bili pravoslavni do 1938”, krunski je argument u korist albanskih “snajki”. I, posredno, na štetu “ovijeh naših što ’oće u Evropu, i sve hoće da se one pitaju”. Dodatnu težinu, po viđenju prote, daje činjenica da te Malisorke “ni za živu glavu ne bi pošle za muslimane”.
Tako ostaje veći izbor 46-godišnjem Marku Novčiću. Jak i preplanuo, reklo bi se bez potrebe da po ženu ide predaleko. Dok je bio mlađi, tako je i bilo, radio je u Kraljevu , “viđao” se sa ženama, a ženidba mu beše poslednja briga. Nije ni primetio kako su godine prošle. Kad je ostao bez posla, odjednom nije više imao zašto da ostane u gradu. Selo je, opet, zatekao zamrlo. “Volim porodicu, bračni život, ne volim da budem sam”, njegov je opis stanja pre donošenja sudbonosne odluke.
Kanal je već bio razrađen, ključna osoba je bila izvesna Vera, Albanka, koja već godinama provodadžiše u skladu sa drevnim običajima, a ubira poveći profit, po pravilu novog vremena.
Krajnje tajanstvena, što je prirodno, jer se bavi ilegalnim poslom, koji ne želi da joj iko pokvari, Vera ni za živu glavu nije htela da “daje komentare”, pa iz druge ruke saznajemo da je njena dnevnica 300 evra, a “glavnica” i do deset puta veća. Mada, ima i takvih klijenata, kao što je Dragan Balšić, koji bi se naljutili jer “ljudi vole da naduvaju”, dok Vera, bar od njega, nikad ništa nije tražila. “Dao sam joj, doduše, 300 evra, ali to sam je ja častio”, uzbuđuje se Balšić iz lične zahvalnosti, ali i uverenja da je Vera, zapravo, preporodila pešterski kraj. Jer on sad ima dvoje dece, što je, uz Markovo troje, i ostalih prosečno po dvoje, prilično ubedljiv doprinos saniranju bele kuge, jedne od najvećih srpskih boljki.
Nije Marko Ljulju našao iz prve. Ulazili su u nekoliko kuća, ali bi uvek nešto nedostajalo. Kod Ljulje je od početka sve bilo kako treba. “Prvo sam ušao kod majke i oca, Ljulja je bila u sobi, pa su je pozvali, a ona, iako je pristala čim me videla, nije mogla da da saglasnost pre nego što se složi otac”, sažima priču o prosidbi Marko. Onih 50 “evri”, koliko je stavio ispod tacne meraklijski ispijene šolje kafe, 50 za “u kuću”, 100 za pasoš, 180 za zlatni krst i lanac i 100 za odeću, podvodi pod troškove zvane “običaji” i potpuno su lišeni romantike. Međutim, da je neko mogao da ga vidi kada joj oko vrata, 15 godina mlađoj, stavlja lanac, verovatno bi mogao da oseti varnice. Jer, i sad kad sam ga pitala da li voli svoju ženu, vatreno odgovara: “Volim je, što da je ne volim?! Ne bi je drž’o da nije tako.” Žar pokriva prizemne razloge poput “lepo sluša”, “lepo radi oko stoke”, “lepo kuva i sređiva” i, možda najvažniji, “rodila mi troje đece”.
Međutim, da bi Ljulja uopšte došla kod muža, otac je morao da vidi imanje i tek onda se složi. Usledilo je još nekoliko Markovih poseta u cilju utvrđivanja tehničkih detalja i termin je bio zakazan.
Ubrzo je otpočeo život koji bi prota Đorđe nazvao “lepim, starinskim, pravoslavnim”, a matičari skladnim brakom bez svađa. Da nije povremene ćuške koju dobiju deca, reklo bi se – idealan. “Viču: ’Tata, mama nas tukla’, ja pitam zašto, oni kažu: ’Što smo razbili šolju.’ Ja ćutim, šta ću, dođe joj ponekad, i onda to ispolji na decu”, njegovo razumevanje ženinog temperamenta parira sreći što je pošteđen njenog besa.
Slične tople, porodične scene odigravaju se u sve većem broju srpskih seoskih kuća. Razlike su neznatne – što neko ima ili nema vodu, što ima dve krave ili stado ovaca, što ima svoju zemlju ili koristi imanje iseljene rodbine…
Harmonija je slična i ako par čeka dete ili ih ima dvoje-troje, i ako je muž u brak ušao nevin, ili samo željan nakon duge samoće, i ako je sam našao mladu, ili uz pomoć provodadžisanja, čak i ako je nevesta sa sela ili iz grada.
Svih dvestotinak Albanki udatih za Srbe, potvrđuje Vojin Vučićević, predsednik organizacije “Stara Raška”, bratske posredničkom srpsko-albanskom udruženju “Morača Rozafa u Skadru”, lepo su se uklopile u svoja nova okruženja. Neke automatski, jer su iz sličnog potekle, a nekima, bar s početka, ipak je išlo teže. Kao Veri Balšić, Selimirovoj supruzi, a svastici Dragana Balšića, udatoj iz Tirane.
“Kad je došla u Buđevo, bio je 24. januar, tamo je bilo još sve zeleno, a ovde pustinja, tamo svi ljubazni, ovde drčni i osorni, pa mi došlo, nekako, žao”, seća se Selimir. Ali i Vera sada, kao i Marta, i sve druge supruge, muze krave i ovce i pravi prvoklasni sjenički sir. Ni kuvanje nije problem, budući da su kuhinje slične, a da se finese brzo nauče. Sve, već za godinu dana, lepo pričaju srpski, iako taj njihov jezik “nije književni”. Ženici Peštera, ipak, nemaju lažnu sliku da su im se žene privolele iz sentimentalnosti. Znaju da u Albaniji nema dovoljno muškaraca, jer je većina otišla “trbuhom za kruhom”, mahom u inostranstvo, te da se gleda da se rastereti ostatak brojne familije. Supružnici o tome, istina, slabo razgovaraju, pa se mišljenja baziraju na pretpostavkama i principu “rekla-kazala”. Jedno je sigurno, a to je da porodice ne udaju ćerke iz koristoljublja, jer osim stotinak evra “na tacnu” i eventualno još neki dar, ne dobijaju ništa.
Šira javnost, još manje potkrepljena informacijama, podeljena je po pitanju srpsko-albanskih brakova, bar ako je suditi po onlajn reakcijama na novinske napise. Pa dok jedni mladencima žele svaku sreću, verujući da ljubav pobeđuje sve barijere, drugi u tome vide “pakleni plan Albanaca, da ’podmetnu’ Srbima mnogo mlađe žene koje će ih nadživeti i dovesti svoje pleme, te nastaviti sa albanskim preuzimanjem srpskih teritorija”. Zbunjuje ih i što su imena dece iz ovih brakova mešovita, pa se rađaju Stefan, Rajko, Aleksandar, Magdalina…
Srpske snajke ostaju u kontaktu sa svojim porodicama onoliko koliko im okolnosti dozvoljavaju. Jer, ako treba ostaviti stoku i zemlju, i sitnu decu, uvek se dvaput razmisli. Ponekad, ipak, idu same ili u pratnji muževa, nekad samo da vide svoje, a nekad iz naročitih razloga. “Poslednji put sam bila kod majke i oca pre pola godine. Ali, to baš nije tako jeftino: 30-40 evra od Novog Pazara do Podgorice, a odatle još 120 do Tirane”, praktični su razlozi Marte Balšić, izrečeni tečnim srpskim, sa tek neznatnim naglaskom.
I međusobno se posećuju retko, jednom u mesec-dva, zato što su im kuće prilično udaljene, jer na selu uvek ima nekog posla, zato što je stalno neka od njih trudna… Postoje i izuzetci od ove seoske idile, ali oni su zaista malobrojni. U Buđevu, recimo, samo je jednog napustila mlada, tačnije, njih dve. Ali “taj je muškarac nesposoban za brak, a one hoće čoveka”, opšte je tumačenje izuzetka. Prva je ostala nekoliko meseci, a druga čitavu godinu, i posle se, kako se čulo, sretno udala, po istom principu, za
“U patrijarhalnim zajednicama koje su se održale u siromašnim ruralnim krajevima još uvek postoje tradicionalne polne uloge koje su komplementarne”, objašnjava dr Zoran Milivojević, psihoterapeut. Iako se pre venčanja par ne poznaje, dobro se uklapa upravo zahvaljujući tome, a kako dele isti mentalitet, mogu biti sasvim zadovoljni unutar ovog modela zajedničkog života. S obzirom na to da su Srpkinje mahom odbacile tradicionalne uloge i otišle u gradove gde se udobnije živi, i postoji veća šansa da se zaljube u “svog princa”, a muškarci ostali vezani za zemlju, logično je da se okreću isto tako tradicionalnim Albankama, naglašava Milivojević. Iako su ovi brakovi ugovoreni, i ona i on se, ipak, pitaju da li žele da se “uzmu”. “Dakle, nužno je sviđanje i voljno ulaženje u brak zbog čega i ima tako malo razvoda”, zaključuje Milivojević.
S druge strane, na Zapadu, u takozvanoj zoni kvalitetnog života, često se kreće sa pozicije arogancije prema nečemu za šta se misli da je primitivno, zaostalo i odavno napušteno u civilizovanom društvu, iako je ovaj model dominantan u velikom delu sveta i biološki je superiorniji jer produkuje više dece.
Međutim, ono čega najčešće nema jeste momenat zaljubljivanja, što je zapadnom umu neshvatljivo, jer smatra da je ovo obavezan početak ljubavi. Ljubav se, po “primitivnom” modelu razvija kao oblik emocionalnog vezivanja, ali kako nema idealizacije ljubavi, nema ni očekivanja da izabrani bude idaealan, pa, stoga, ni razočaranja.
A kada je u pitanju primarni nagon za golim opstankom, želja za porodicom i pripadanjem, tu nije važan ni animozitet prema drugoj naciji, ni politika, ni religijska pripadnost, a kamoli težnja za idealizacijom. Brak može da reši niz životnih problema, pa je bolje da bude uspešan.
IZVOR:NATHIONALEGEOGRAPHIC.RS
About The Author
