Zovem se Zorica. Imam 57 godina.
I imam dečka koji ima 26.
Zvuči kao šok? Verujem da mnogima jeste. Ali meni – to je najlepša stvar koja mi se u životu desila.
Ceo život sam igrala po pravilima. Završila školu, zaposlila se, udala, rodila decu, gradila karijeru, bila stub porodice. Uvek ozbiljna, odgovorna, jaka. Često umorna, često tiha, a ponekad i usamljena – iako okružena ljudima. Bila sam ono što društvo od mene očekuje. Sve sam postigla, osim – istinske bliskosti.
I kad sam već mislila da je moje vreme za ljubav prošlo, život mi je pokazao srednji prst i – poslao njega. Ima 26 godina. Upoznali smo se kroz posao. On entuzijastičan, spontan, smešan do suza. Ja – standardno rezervisana. Ipak, nešto me je kod njega odmah zagolicalo. Isprva sam to pripisivala “simpatičnom detetu”. Ali nije bilo to.
Počeli smo da se družimo, da provodimo više vremena zajedno. I to što je on imao 31 godinu manje – počelo je da bledi u poređenju s onim što je među nama raslo. Smeh. Razumevanje. Prijateljstvo. Prisutnost.
I onda – neočekivano, a opet sasvim prirodno – rodila se ljubav.
Priznajem, prvo sam se borila s tim osećajem. Društvo mi je ceo život govorilo šta sme, a šta ne sme žena mojih godina. Apsolutno niko nikada nije rekao: “Zorice, možda ćeš se zaljubiti u nekog dvostruko mlađeg.” Nikada.
Ali moje srce nije pitalo za norme. Samo je – odlučilo da živi.
Bilo je osuda. I ima ih i danas. Ljudi komentarišu: “Traži majku, ne partnerku.” “Biće s tobom dok ne nađe mlađu.” “Ti si njemu faza.” I znate šta? Možda i jeste faza. Možda će trajati godinu dana. A možda i pet. Možda i zauvek. Ali nikad, baš nikad, neću zažaliti.
Jer zahvaljujući njemu, u ovim godinama, po prvi put osećam kako je to biti istinski viđena. On me ne upoređuje sa mlađima. On me ne posmatra kroz godine. On me gleda kao ženu. Poželjnu. Pametnu. Svoju.
Naš odnos nije igra. Nije avantura. Nije pokušaj da se prevarimo da godine ne postoje. One su tu – ali ne određuju ništa. Kada razgovaramo o životu, snovima, knjigama, planovima – mi smo isti. Kada se pogledamo – osećamo isto. Kada se dodirnemo – tu je vatra. I nežnost. I poštovanje.
Zajedno idemo u bioskop. Spremamo večere. Putujemo. Učimo jedno drugo stvarima koje nijedna škola ne uči. On mene podseća kako je to ne bojati se života. Ja njega učim kako da ga živi sa smislom. Zajedno rastemo.
I da – znam da imam više bora od devojaka njegovih godina. Znam da neću biti mama njegovoj deci (ako ih bude želeo). Ali isto tako znam – nijedna mlađa neće ga voleti ovako mirno, duboko, svesno i bez potrebe da se dokazuje. Jer ja više ništa ne moram – ali mnogo toga želim.
Zato, ako čitaš ovo i osuđuješ – slobodno. To više govori o tebi nego o meni. A ako si neko poput mene – žena koja se kasno zaljubila, žena koja je shvatila da godine nisu prepreka nego izgovor za one koji se boje – znaj da nisi sama. Ima nas još.
Ja sam Zorica. Imam 57 godina. Moj partner ima 26. I ne, ne sramim se toga. Ponosna sam. Jer sam živ dokaz da ljubav ne bira po datumu rođenja.
Ljubav bira po duši. A naše duše – savršeno se razumeju.
About The Author
