Novi stan doneo joj je ono što joj je bilo najpotrebnije
Kada se Jovanka konačno preselila, nije odmah osetila olakšanje koje je očekivala. Iako je znala da je donela odluku koja je najbolja za nju, trebalo joj je vremena da se navikne na novi prostor.
Godinama je bila naviknuta na istu kuću, isto dvorište i poznato okruženje. Čak i kada se poverenje potpuno izgubilo, taj prostor je i dalje bio deo njenog svakodnevnog života.
Zato je selidba predstavljala mnogo više od promene adrese.
„U početku mi je sve bilo čudno. Nisam znala ni gde šta stoji, nisam poznavala komšije i sve mi je delovalo tuđe. Ali posle nekog vremena počela sam da osećam mir koji mi je nedostajao“, kaže Jovanka.
Za nju je novi stan postao simbol novog početka.
Podstanarski život nije uvek samo pitanje novca
Jovankino iskustvo pokazuje da život pod kirijom nije samo priča o plaćanju stanarine i pronalaženju odgovarajućeg smeštaja.
Podstanar tokom godina može razviti osećaj pripadnosti prostoru u kojem živi, posebno ako u istom domu provede veliki deo života.
Jovanka je upravo zbog toga čika Jovu dugo doživljavala drugačije od običnog stanodavca. Njihov odnos vremenom je prerastao svakodnevnu komunikaciju između vlasnika kuće i podstanara.
Postojao je osećaj poznanstva i međusobnog poverenja.
Zbog toga je kasniji događaj za nju imao mnogo veću težinu nego da se radilo o osobi koju je tek upoznala.
„Kada nekoga poznajete nekoliko meseci, možda ćete biti oprezniji. Kada nekoga poznajete više od dvadeset godina, počnete da verujete da znate kakav je čovek“, objašnjava ona.
Upravo je ta promena slike o osobi koju je toliko dugo poštovala bila jedan od najtežih delova njenog iskustva.
Vremenom je prestala da se pita da li je pogrešila
Nakon preseljenja Jovanka je mnogo razmišljala o svemu što se dogodilo.
Pitala se da li je trebalo ranije da primeti nešto neobično, da li je možda trebalo drugačije da reaguje i da li je previše verovala čoveku kojeg je smatrala bliskim.
Kasnije je, međutim, shvatila da nema smisla da krivicu traži u sebi.
„Najduže sam se pitala da li sam ja nešto pogrešno procenila. Onda sam shvatila da ne mogu da budem odgovorna za tuđe postupke“, kaže.
Ta spoznaja joj je pomogla da nastavi dalje.
Nije želela da jedan događaj odredi njen odnos prema svim ljudima koje će upoznati u budućnosti.
Ponovo je morala da izgradi osećaj sigurnosti
Najveći izazov bio je da se ponovo oseća potpuno opušteno u sopstvenom domu.
Jovanka kaže da joj je trebalo vremena da prestane da razmišlja o tome ko bi mogao da pokuca na vrata i kakva namera stoji iza toga.
Nije želela da postane osoba koja stalno sumnja u druge, ali je shvatila da zdrave granice postoje sa razlogom.
Danas mnogo više obraća pažnju na sopstveni osećaj nelagode i ne pokušava da ga ignoriše samo zato što ne želi nekoga da uvredi.
„Ako vam nešto ne prija, imate pravo da kažete ne. Ne morate svakome da objašnjavate svoje granice“, kaže.
Njena priča promenila je i odnos prema poverenju
Jovanka danas ne tvrdi da ljudima ne treba verovati.
Naprotiv, smatra da bez poverenja nije moguće normalno živeti i graditi odnose.
Ali verovanje drugoj osobi, prema njenom mišljenju, ne znači da treba zanemariti sopstvene granice.
Posebno kada je reč o odnosima koji se razvijaju tokom mnogo godina.
„Poverenje je nešto što se gradi dugo, ali može da se promeni veoma brzo. Zato danas više verujem svojim osećajima nego ranije“, objašnjava.
Ona smatra da je važno razlikovati ljubaznost od osećaja obaveze.
Neko može biti dobar prema nama godinama, pomagati nam i biti deo naše svakodnevice, ali to ne znači da smo dužni da prihvatimo ponašanje koje nam ne prija.
Zašto je odlučila da ipak ispriča svoju priču?
Jovanka dugo nije želela da govori javno o svom iskustvu.
Brinula je da će ljudi postavljati pitanja, tražiti objašnjenja ili čak pokušati da pronađu opravdanje za ono što se dogodilo.
Ipak, vremenom je promenila mišljenje.
Shvatila je da pričanje o neprijatnim iskustvima može pomoći ljudima da razumeju koliko su važne lične granice, posebno u situacijama kada postoji velika razlika između poverenja koje imamo u nekoga i njegovog stvarnog ponašanja.
Ne želi da njena priča bude razlog da ljudi počnu da sumnjaju u svakoga.
Naprotiv, želi da podseti druge da imaju pravo da se udalje iz odnosa u kojem se više ne osećaju sigurno.
Danas na sve gleda drugačije
Godine su prošle, a Jovanka danas kaže da je uspela da ostavi najveći deo tog iskustva iza sebe.
Ne vraća se svakodnevno na ono što se dogodilo i ne želi da prošlost određuje njen sadašnji život.
Ipak, priznaje da je iz svega izvukla lekciju koju neće zaboraviti.
Za nju je najvažnije da čovek ima pravo da promeni odluku kada se okolnosti promene.
Može nekoga godinama smatrati bliskim, imati poverenja u njega i osećati se sigurno, ali ako se ta slika jednom promeni, niko nije dužan da ostane u istoj situaciji samo zato što je tako bilo ranije.
„Danas znam da ne moram da čekam da se nešto ponovi da bih zaštitila svoj mir. Ako osetim da je neka granica pređena, mogu da se udaljim“, kaže Jovanka.
Njen život pod kirijom tako je dobio potpuno neočekivan epilog. Ono što je više od dve decenije predstavljalo poznat dom na kraju je postalo mesto iz kojeg je želela da ode.
Ipak, nakon selidbe pronašla je nešto što joj je bilo važnije od navike i poznatog okruženja – ponovo je dobila osećaj da je njen dom mesto u kojem može da se oseća mirno i sigurno.
A upravo to je, kako danas kaže, najvažnije kada biramo gde ćemo živeti i kome ćemo pokloniti svoje poverenje.
About The Author
