VLAHINJE, RUMUNKE, UKRAJINKE… Koga Srbi najčešće biraju za brak i zašto kažu da se nisu pokajali kada su oženili strankinju
Supružnike različite nacionalnosti nešto više biraju naše neveste nego mladoženje, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, prema kojima je tokom 2016. godine sklopljeno 2.808 mešovitih brakova.
Ukupan broj sklopljenih brakova 2016. godine je 35.321, od čega je 27.401 među pripadnicima srpske nacionalnosti. Naše mlade, te godine, udale su se za 1.415 mladoženja koji nisu naše nacionalnosti, dok je sprskih snajki bilo 1.393. Procentualno gledano, osam odsto ukupno sklopljenih brakova u Srbiji čine bračne zajednice Srba i Srpkinja sa drugim nacionalnostima.
Mladoženje iz Srbije, pored Srpkinja, najviše su se ženile nevestama mađarske nacionalnosti (344). Srpske snajke Vlahinje (njih 126) nalaze se na drugom mestu po broju brakova sa našim muškarcima, dok su na trećem mestu Rumunke (122). Prema statistici Republičkog zavoda za statistiku, 115 Ruskinja izgovorilo je sudbonosno “da” mladoženjama naše nacionalnosti. Hrvatica koje su se udale za Srbe te godine bilo je 110, Makedonki 71, Slovakinja 67 i 44 Ukrajinke. Iako su to retki slučajevi, naše mladoženje biraju i Egipćanke, Norvežanke, Finkinje…
Kada su žene iz Srbije u pitanju, među brakovima mešovite nacionalnosti prednjače oni sa Mađarima (291), Hrvatima (140), Vlasima (139) i Crnogorcima (98). Statistika je pokazala i da među češćim srpskim zetovima ima i Italijana (36 mladoženja), Engleza (28), Austrijanaca (33) i Slovaka (57). Od egzotičnijih, a ipak jako retkih brakova za koji se odlučuju Srpkinje tu su zajednice sa Aškalijama, Jermenima, Norvežanima i Fincima.
– Ukoliko je par kompatibilan, više tradicionalno nastrojen nego tvrdoveran, ako su tolerantni i ako gaje bliskost i ljubav, onda su dobre šanse da će mešoviti brak opstati – tvrdi psihoterapeut Marko Braković,U Subotici se godišnje sklopi između 550 i 650 brakova, a svaki drugi je mešovita bračna zajednica. Najviše ima srpsko-mađarskih, a prednjače i mađarsko-bunjevački među kojima su i Prčići.
Oboje rođeni Subotičani, Petar i Ana upravo su proslavili 50 godina od kada su stali na ludi kamen, ali su i dalje puni ljubavi i razumevanja jedno prema drugome.
Ana je Mađarica, a Petar je Bunjevac, ali zbog toga nikada nisu imali nijedan problem. Naprotiv. Venčali su se posle godinu dana zabavljanja kada je Ana imala nepunih 17 godina, a izabranik njenog srca 23 godine.
– Zajedno smo radili u štampariji. Nisam dobro govorila srpski jezik, a on uopšte nije znao mađarski. Bilo mi je teško da naučim jezik, čak i sada se oseti da mi srpski nije maternji. Mnogo sam se trudila da ga naučim i uspela sam. Imamo dvoje odrasle dece i troje unučadi i nikada nismo imali problema zbog toga što smo u mešovitom braku – priča Ana.
Objašnjava da je Subotica mešovita sredina i da svi koji su u ovom gradu rođeni ili duže žive u njemu imaju slične navike i bez obzira na to šta su po nacionalnosti znaju običaje i kulturu drugih.
– Možda neko u Nišu ili Beogradu misli da su ovakvi brakovi specifični, ali verujte da nisu. Naši prijatelji su i Mađari i Srbi, Bunjevci i drugi. Kada smo se venčali, na svadbi smo imali običaj okretanja mlade koji ovde neguju gotovo svi. Nikada nije bilo potrebe da se posebno prilagođavamo jedno drugom zato što sam ja Mađarica, a on Bunjevac – kaže Ana.
Petar priznaje da još ne zna perfektno mađarski jezik, ali i da mu je ćirilica oduvek teže išla. A na pitanje koje su prednosti njegovog mešovitog braka, u šali i uz smeh kaže da ne zna, jer mu je to prvi brak i ne može da uporedi.
– Nikada nisam primetila velike mane ili velike prednosti. Recimo da Pero više voli da jede pečeno, a ja kašikom, ali to nije zbog toga što je on Bunjevac, a ja Mađarica, već smo tako navikli još u detinjstvu zbog okolnosti u kojima su živeli naši roditelji. Naša deca govore oba jezika kao i većina Subotičana. Najmlađi unuk je išao u mađarsko zabavište i tamo je naučio i mađarski jezik – kaže Ana.
Prčići veruju da je njihov brak očuvalo uzajamno poštovanje.
– Bio mešovit ili ne, svaki brak je priča za sebe, i svaki ima svoje prednosti i mane. Zato, deco, volite svoje muževe i žene i nikada ne gledajte ko je šta po nacionalnosti. Jedino važno je da odaberete dobrog čoveka – zaključuje Petar Prčić.
Čim sam je video znam dam da je ona žena sa kojom hoću da provedem ostatak života – započinje priču Milinko Bogdanović iz Ivanjice koji već neko vreme živi u srećnom braku sa Albankom Vjolcom Ukom.
Kaže da ga nije zanimala nacionalnost, vera, običaji…
– Nakon prvog susreta rekao sam sebi: Ti ćeš nju da ženiš! I srećni smo. Tačno je da postoje razlike u smislu nekih običaja, hrane, jezika… Ali sve to rešavamo jer kada se dvoje ljudi vole i poštuju, nikakve razlike ne mogu im stati na put – priča Milinko.
Ova ljubav započela je na starinski način. On je prvo video sliku svoje Vjolce, sada već prekrštene u Violetu, i odmah se zainteresovao.
– Prvo sam je video na fotografiji, kod njene sestre. Odmah mi se dopala. Onda smo počeli, onako po starinski, da se upoznajemo i ja sam jednog dana odlučio da odem u Skadar. Kada sam je video, srce mi je zaigralo. Imao sam sreću što je privlačnost bila obostrana i sada živimo u srećnom braku i čekamo dete – kaže Milinko.
Vjolca se u Srbiji srela sa nekim potpuno novim običajima i jelima, u početku nije znala naš jezik, ali kaže da je zahvaljujući suprugu sve razlike brzo prevazišla.
– Nije bilo predrasuda, rukovodila sam se srcem i ne kajem se. Suprug poštuje moje želje, ja njegove, i lepo se slažemo – kaže Vjolca.
Albanska nevesta nikada pre, recimo, nije probala sarmu i kiseli kupus.
– Oduševila se i stalno traži recepte za naša tradicionalna jela da ih sprema. Prihvata našu tradiciju: slavimo, postimo… – svedoči Milinko.Jedan susret Linditi (24), mladoj Albanki, i Draganu Mićiću (33) iz sela Gunjak u Podgorini bio je dovoljan da požele zajedno da provedu ostatak života.
Dragan je preko druga saznao za Linditu dok je bila kod sestre u Požegi. Odmah se uputio da je upozna.
– On je došao i pričali smo, razmenili brojeve telefona. Posle toga ja sam otišla u Albaniju. Čuli smo se više puta i onda je on pitao da dođe kod nas. Ja sam pitala brata i majku, i oni su pristali – priča Lindita.
Udaljenost od 900 kilometara nije bila prepreka, kao ni jezik, niti vera. Umešala se ljubav i izgradilo poštovanje, koje je i danas, tri godine kasnije, stub ove porodice.
Nešto reči srpskog što je naučila dok je boravila kod sestre bilo je dovoljno da se sporazumeju. Ljubav su održavali preko žice, a onda se Dragan uputio u Albaniju.
– Zaprosio sam je, sve po običaju. Onda smo sačekali 15 dana, jer je to njihov običaj, a posle toga smo otac i ja išli po mladu. Nisam pogrešio, divno se slažemo – priča Dragan.
Po dolasku u voćarski kraj, u Podgorinu, Lindita je prvi put brala maline, kupine i šljive. Na poljoprivredne radove u porodici Mićić, koji obrađuju osam hektara zemlje, brzo se navikla. Razlika u običajima, tradiciji i hrani kao da nije postojala. Lindita je rođena u porodici u kojoj ima trinaestoro braće i sestara, pa je naučila da deli i živi skromno. Danas imaju dve kćerke, trogodišnju Ljiljanu i mlađu Milicu od 17 meseci.
Vredna, tradicionalna i čestita, to su pridevi kojima je opisuje svekar Mićo.
– Ja sam prezadovoljan. Čini mi se da u regionu nije mogao pronaći takvu osobu. Moj Dragan je mnogo srećan. Srećniji je nego što je teži kada je nju našao. Ona je vredna, pedantna i sve nas poštuje – priča Draganov otac Mića.
IZVOR.BLIC.RS
About The Author
