“Mislila sam da mu ne smeta što ga varam… A onda je upao u stan mog ljubavnika i otkrio šokantnu istinu!”
Nisam očekivala da će me moj život jednog dana dovesti do ovakvog trenutka. Dugo sam verovala da moj muž zna sve – i da ćuti jer mu je jednostavno svejedno. Bila sam u zabludi.
Naš brak godinama više nije imao toplinu, pažnju, ni ono iskreno razumevanje. Bilo je to više kao neko partnerstvo iz navike, nego brak iz ljubavi. Kada sam upoznala Ognjena, kolegu s posla, nisam ni slutila da će iz običnog prijateljstva izrasti nešto što će potpuno promeniti tok mog života.
Počelo je bezazleno. Kafa posle posla, povremene šetnje, biciklizam vikendom. Osećala sam se ponovo živa. On je slušao moje priče, interesovao se za moje mišljenje, smejao se mojim šalama. Moj muž je mislio da te vikende provodim sa Milankom, njegovom omiljenom “drugaricom”. Nikada nije posumnjao. Ili barem ja tako tada mislila.
Ognjen je bio razveden, smiren, pažljiv. Posle jedne duge vožnje biciklom, poslao mi je poruku: „Želiš li da vidiš kako sam građen?“ Bila sam šokirana i uzbuđena u isto vreme. Od tog trenutka, naša veza je dobila novu dimenziju. Prepustili smo se prepiskama, porukama, tajnim susretima. Meni je to bilo kao beg iz stvarnosti, svet u kojem sam ponovo bila željena, viđena, živa.
Sve dok jednog dana nisam osetila da me neko prati. U početku sam mislila da umišljam. Ali taj osećaj nije nestajao. Bila sam uverena da sam paranoična, pa sam ignorisala instinkt. Tog dana sam otišla kod Ognjena, kao i mnogo puta ranije. I tada se desilo.
Čim smo se smestili, začula sam glasno lupanje na vratima. Ognjen je prišao da otvori, a ja sam ostala u sobi – srce mi je tuklo kao nikad pre. U sledećem trenutku, moj muž je upao u stan, oči su mu bile pune besa, a u glasu sam osetila godine prećutane boli. Vikao je, psovao, a onda se desilo nešto što nisam očekivala – Ognjen ga je pozvao da sedne i popije kafu.
U toj tišini koja je sledila, ja sam odlučila da progovorim. Priznala sam sve – i afere, i poruke, i susrete. Ali sam mu takođe rekla i koliko sam se osećala zapostavljeno, usamljeno, neprimećeno. Podsetila sam ga da su njegovi izlasci i poruke koje sam našla u njegovom telefonu takođe bili izdaja. I on je to znao.
I onda, kao grom iz vedra neba, rekao mi je: „Znaš, i ja sam to radio. I meni je već dosta. Možda je ovo najbolji način da prekinemo sve.“ U tom trenutku, sve je stalo. U meni se sve pomešalo – šok, tuga, olakšanje, ali i saznanje da više nema nazad.
Ubrzo nakon tog događaja, razveli smo se. Bez vike, bez mržnje. Samo tišina dvoje ljudi koji su nekad delili sve – i sada više ništa.
Danas, kad se osvrnem, znam da smo oboje pogrešili. I da nas je upravo ta greška oslobodila života u kome više nismo bili srećni.
About The Author
