“Zaljubila sam se u usvojenog sina – osećaj krivice me proždire, ali srce ne bira”
Ne znam odakle da počnem. Ne tražim opravdanje, ali ponekad osećam da moram da ispričam svoju priču kako ne bih poludela od tišine koja me izjeda iznutra. Možda će me neko osuditi. Možda će me neko razumeti. A možda će me neko samo čitati bez emocija. U svakom slučaju – moram ovo da izbacim iz sebe.
U braku sam više od deset godina. Imamo sina, usvojenog, kog sam odgajala kao da sam ga rodila. Bio je dečak kad je ušao u naš život. Njegove rane su bile duboke, ali sam ih lečila strpljenjem, ljubavlju i pažnjom. Posmatrala sam ga kako raste, kako postaje mladić, kako se menja. Bila sam ponosna na njega. Bila sam srećna zbog svega što je postigao. I nisam ni slutila da će jednog dana moje srce početi da lupa brže kad ga ugledam.
Ne znam kada se desilo. Možda je bilo postepeno. Možda se desilo naglo. Možda je bilo u načinu na koji me je pogledao jedne večeri, dok smo sedeli u tišini dnevne sobe, dok je moj muž bio na noćnoj smeni. Taj pogled… Nije bio ni detinjski, ni sinovski. Bio je zreo, pun razumevanja i blizine koju odavno nisam osećala. Pogledao me je kao žena koju vidi, a ne samo kao majku koju poštuje.
Te večeri nisam spavala. Srce mi je lupalo, a misli su bile u haosu. Govorila sam sebi da je to pogrešno, da mi se samo učinilo. Sutradan sam bila hladnija prema njemu, povukla sam se, pokušavala da se distanciram, ali to je samo pojačalo napetost. Počela sam da bežim od vlastitog doma, da ostajem duže na poslu, da izbegavam svaki razgovor nasamo s njim.
A onda, jedne večeri, jednostavno sam popustila. Bila sam slaba. Bila sam usamljena. Bila sam ranjiva. Otišla sam do njegove sobe, želela sam da razgovaramo, da ga pogledam u oči i da kažem: “Ovo je pogrešno. Mora da prestane.” Ali kad sam otvorila vrata i videla ga kako leži, a pogled mu se susreo s mojim… sve moje odluke su nestale. Sve moralne granice su se srušile.
Nismo izgovorili nijednu reč. Bilo je dovoljno ćutanje, uzdah, drhtaj ruke. I jedan trenutak slabosti. Nakon toga, osećala sam se kao da sam izdala sebe, porodicu, svet. I opet, bilo je i nešto drugo – bila je tu i nežnost, nešto što nisam osetila godinama. Ljubav? Strast? Bliskost? Ili samo zabluda?
Prošlo je već nekoliko meseci. Ništa se nije ponovilo. Povukla sam se. On takođe. Sve izgleda kao pre. Ali nije. Jer sada se pogledom razotkrivamo. Jer sada ćutimo glasnije nego ikad. I jer znam da ako se ponovo dogodi trenutak slabosti – ne znam hoću li imati snage da mu se oduprem.
Osećam se kao da sam rastrgnuta između dve verzije sebe: jedne koja želi da bude “dobra”, ispravna, moralna – i druge koja vapi za pažnjom, bliskošću i ljubavlju. On više nije dečak. Ja sam još uvek žena. Ali to ništa ne opravdava. Jer srce koje voli ne mora da bude srce koje ne greši. Srce koje greši ne mora da bude srce koje ne oseća.
Zato ovo pišem. Ne da tražim opravdanje, već da podelim svoju unutrašnju borbu. Jer nema većeg pakla od onog u kojem znaš da si uradio nešto pogrešno – ali u tom istom činu osetio najdublju istinu o sebi.
About The Author
