Godinama sam sanjala brak i prvu bračnu noć – a onda se desio pakao koji me slomio iznutra
Još kao mala devojčica sanjala sam o venčanici, o svadbi kao iz bajke, o princu koji će me voleti bezuslovno i o onoj posebnoj noći – našoj prvoj noći. Odrastajući u porodici u kojoj se ljubav i poštovanje nisu pokazivali lako, verovala sam da je brak svetinja i da ću tek tada osetiti šta znači biti voljena, željena, prihvaćena… i što je meni tada bilo jako važno – poštovana.
Čuvala sam se. Ne zato što sam morala, nego zato što sam želela. Nisu me zanimale prolazne veze, niti iskušenja koje su moje drugarice smatrale “normalnim fazama života”. Verovala sam u ljubav, u onu pravu, i čekala sam svog muža da mu se dam cela – srce, telo i duša.
Kada sam upoznala Marka, pomislila sam da mi se svi snovi ostvaruju. Bio je pažljiv, fin, kulturan, smejao se mojim šalama, brinuo o meni, stalno me držao za ruku kao da ne želi da me pusti. Mesecima smo gradili odnos zasnovan na poštovanju, bez pritiska, bez žurbe. Sve sam više bila sigurna – on je taj.
Venčali smo se jedne junske subote. Bilo je toplo, mirisalo je cveće i svi su se smejali. On me gledao onim svojim tamnim očima kao da sam mu jedina na svetu. Tada nisam mogla ni da naslutim da će se te iste noći moj san pretvoriti u noćnu moru.
Prva bračna noć. Sve devojke maštaju o njoj. O intimi, nežnosti, poljupcima koji se pretvore u zagrljaje, i o tome da se ta ljubav konačno pretoči u jedno telo, jedno biće.
Ušli smo u hotelsku sobu umorni, ali srećni. On je otkopčavao košulju, a ja sam stajala u venčanici, čekajući trenutak da me nežno skine i poljubi kao nikada do tada.
Ali ništa od toga nije se dogodilo.
Bez reči mi je prišao, grubo me uhvatio za ruku i povukao ka krevetu. Nije me pogledao. Nije rekao ni “volim te”, ni “lepa si”, ni bilo šta što bi pokazalo da mu je stalo. Samo je želeo da uzme ono što je “njegovo”. Tada sam prvi put u životu osetila kako izgleda kad te neko ne vidi kao osobu, nego kao stvar.
Pokušala sam da ga zaustavim, da mu kažem da sam uplašena, da želim da budem bliža, da se zbližimo nežno i lagano. Samo je odmahnuo rukom i rekao: “Prestani da dramatizuješ. Žene godinama sanjaju ovu noć, a ti se ponašaš kao da te vodim na streljanje.”
Te reči su mi razbile srce.
Nisam plakala. Barem ne tada. Samo sam ležala u tišini, dok je uzimao ono što sam čuvala s ljubavlju. On to nije znao. Niti ga je zanimalo.
Sutradan, svi su me pitali kako je bilo, da li je bilo “romantično”, a ja sam se smeškala i klimala glavom, krijući rane koje su krvarile iznutra. Mislila sam da će biti bolje. Mislila sam – možda je samo umor, možda je bio nervozan. Možda će se sve promeniti kad se vratimo s puta.
Ali nije. Bilo je još gore.
Intimnost u našem braku svela se na dužnost, na nešto što on traži i uzima, a ja pružam, jer sam “muž i žena”. Pokušavala sam da razgovaram, da objasnim kako se osećam, da tražim malo bliskosti, malo pažnje, ali njegove reči su bile jasne: “Ti previše razmišljaš. Nisi normalna. Zar nije dovoljno što sam se oženio tobom?”
Godinama sam čuvala sebe da bih bila ničija.
Danas, posle svega, ne znam da li više boli telo ili duša. Ali znam jedno – ta prva bračna noć mi je otvorila oči. Otvorila je ranu koja još uvek ne zaceljuje.
I zato, ako neko ovo čita, neka zna: prava ljubav ne boli. Prava ljubav ne lomi. I prva bračna noć treba da bude početak bajke – ne kraj svih snova.
About The Author
