Ispovest jedne žene: Kad se očekivanja sudare sa stvarnošću
Nikada nisam verovala da ću nešto ovakvo napisati. Ne zato što nemam šta da kažem, već zato što nisam bila spremna da se suočim sama sa sobom. Možda sam previše idealizovala svet, možda sam prenaglo ušla u nešto za šta nisam bila psihički spremna. A možda sam, kao mnoge druge žene s interneta, samo tražila da budem voljena.
Sve je počelo jednog jesenjeg dana, onako bezazleno, kako to obično i biva. Bila sam usamljena. Predugo sama. Na poslu su me svi gledali kao odgovornu, stabilnu ženu, uvek nasmejanu, ali niko nije znao koliko je ta maska teška. Iza nje se krila tišina mog stana, prazna postelja, i osećaj da me godine samoće guše.
Jednog dana, sasvim slučajno, otvorila sam nalog na sajtu za upoznavanje. Internetupoznavanje… tada mi je to delovalo kao nešto što rade očajni ljudi. Danas znam da je to ono što rade ljudi koji još uvek imaju nadu.
Njegov profil nije bio naročito upečatljiv – jednostavna fotografija, nekoliko kratkih rečenica. Ipak, nešto me privuklo. Pisalo je da ima 39 godina, da živi sam u Beogradu, voli planinarenje, dobre knjige i da „traži osobu sa kojom će deliti tišinu, ali i smeh“. Bila sam zaintrigirana. Pisalo je i ona traži njega – kao da je znao da će me to privući. Ja sam, zapravo, samo želela nekoga ko će me razumeti.
Prva poruka je bila kratka. Ljubazna. Nimalo napadna. Rekao je da mu se dopala moja fotografija i da mu delujem „mirno, ali sa iskrom“. Dopalo mi se to. Iskra. Nije me nazvao „bomba“, „lutka“, „ljubavi“ – kako su to radili mnogi drugi. Počeli smo da se dopisujemo. Dani su prolazili, pa nedelje. Postalo je ritual. Buđenje uz njegovu poruku i spavanje uz njegovu želju za laku noć.
Vremenom sam osećala da se nešto menja u meni. Počela sam da se radujem svakom javljanju. Nisam mogla da verujem da neko može biti toliko pažljiv, duhovit, inteligentan… I da još uvek postoji. Neko kome nije jedino važno kako izgledam, već kako razmišljam. Svaka tema je bila dobrodošla – od detinjstva, porodičnih vrednosti, planova, razočaranja… Iskreno, nisam verovala da ću se zaljubiti preko poruka. Ali jesam.
Nakon skoro tri meseca dopisivanja, predložio je da se upoznamo. Bila sam uzbuđena i uplašena u isto vreme. Žene s interneta često su ranjive – i ja sam to znala. Ali i pored opreza, pristala sam. Bilo je vreme da se lice iza reči konačno pojavi.
Sastali smo se u malom kafiću u centru grada. Bio je tačno onakav kakvim sam ga zamišljala. Nije bio manekenski tip, ali u njegovom pogledu je bilo nešto što me umirivalo. Pričali smo kao da se znamo godinama. Nije bilo neprijatne tišine, nije bilo pretvaranja. Bila sam svoja. I bila sam srećna.
U narednih nekoliko dana videli smo se još dva puta. A onda, četvrti put, pozvao me je kod sebe. „Samo na kafu“, rekao je. Bila sam svesna mogućnosti da to „samo kafa“ može prerasti u nešto više. Ipak, želela sam da verujem da će poštovati moje granice.
Njegov stan bio je uredan, topao, mirisan. Puštali smo muziku, pričali, smejali se. Vreme je prolazilo brzo. Kada je sat pokazao ponoć, predložio mi je da ostanem da prespavam. Nije bilo snega, nije bilo razloga da se brinem zbog prevoza, ali osećala sam blagu nelagodu. Ipak, pristala sam.
Pružio mi je majicu da se presvučem, pokazao sobu i rekao: „Ako ti bilo šta zatreba – znaš gde sam.“ Pomislila sam: divan je. Muškarac koji zna granice. Zaspala sam brzo, umorna od emocija i uzbuđenja.
Ali onda… U sred noći, probudila sam se kada sam osetila kako neko sedne na ivicu kreveta. Bio je to on. Nije rekao ništa, samo me gledao. U tom trenutku vreme je stalo. Osećala sam mu pogled na sebi, osećala sam tišinu koja je počela da postaje teža od olova.
Pokušao je da me poljubi. Nisam mu dozvolila.
Rekla sam tiho: „Ne.“
Pokušao je da me ubedi, rekao kako zna da osećam isto, kako je ovo prirodan korak, kako već dugo „igramo ovu igru“. Ali meni to nije bila igra. Bila sam povređena, jer sam verovala da razume. Da zna da nisam došla zbog toga.
Odbila sam ga. I otišao je.
Ujutru sam se brzo spakovala i otišla, uz izgovor da imam obaveze. Nije insistirao da ostanem. Nije rekao ništa. Ali u meni je sve vrištalo.
Dugo nakon toga, danima, nedeljama, nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome. Pitala sam se da li sam ga razočarala. Da li sam pogrešila? Da li sam uopšte smela da idem kod njega? Da li sam nesvesno poslala pogrešan signal? Ili je on samo bio još jedan u nizu muškaraca koji su umeli da glume nežnost samo da bi dobili ono što žele?
Preispitivala sam svaku poruku, svaki njegov pogled, svaku svoju reakciju. Bila sam ljuta na njega, ali još više na sebe. Jer sam poverovala.
Nisam mu se više javila. Nije se javio ni on. Kao da je ono što smo gradili nestalo u jednom pokušaju. U jednoj noći.
Ali ono što nije nestalo jeste pitanje koje i danas nosim u sebi: Da li sam ja kriva što sam verovala?
Možda nisam pronašla ljubav. Možda sam naišla samo na još jednu laž u nizu. Ali sam naučila nešto o sebi. Da iako sam usamljena, nisam spremna da se predam po svaku cenu. Da još uvek u meni ima dostojanstva, i da internetupoznavanje ne znači da moram pristati na sve.
Zato ovu ispovest završavam ne tugom, već snagom. Jer iako nisam pronašla ono što sam tražila, znam da nisam izgubila sebe.
A to je vredno više od ijedne noći. Ijednog zagrljaja. Ijedne pogrešne ljubavi.
Prošlo je nekoliko meseci. Dani su prolazili, iako sporo. Vratila sam se poslu, prijateljima, rutini. Nisam se vraćala na sajtove za upoznavanje. Sve do jedne večeri kada sam, gotovo nesvesno, otvorila stari nalog. I tamo je bila poruka. Od njega.
“Znam da te ne zaslužujem, ali želeo bih da popričamo. Ne da te vratim, već da ti objasnim.”
Zanemela sam. Ceo dan sam razmišljala da li da mu odgovorim. Srce je govorilo da zaslužujem objašnjenje. Um je šaptao da se ne vraćam na staro. Bila je to nova psihološka dilema – oprostiti ili zaboraviti? Saslušati ili preseći?
Odgovorila sam: “Možemo da pričamo. Samo pričamo.”
I tu počinje novo poglavlje. Možda pomirenje. Možda zatvaranje kruga. A možda novo razumevanje sebe – kroz ono što odlučim da budem sada.
Kroz sve ove susrete, poruke, razočaranja i nade, jedno ostaje jasno – žene s interneta nisu naivne. One su samo žene koje i dalje traže ljubav. A to nije slabost. To je hrabrost.
About The Author
