Zovem se Ajsela, imam 33 godine i dolazim iz jednog sela u okolini Sjenice. Živim jednostavno, radno, u skladu s prirodom i onako kako sam vaspitana – pošteno, sa strpljenjem i iskrenošću. Možda nisam moderna žena kakvu danas često viđate po mrežama, ali sam žena koja zna šta znači odanost, poštovanje i pravo domaćinstvo.
Rođena sam i odrasla ovde, u kući kraj šume, uz mirise domaćeg hleba i zvuke stoke rano ujutru. Svako jutro počinje mi uz kafu i pogled na planinu. U kući sam sa roditeljima, iako imam svoju sobu, svoj mir i svoj život. Pomognem majci u kuhinji, ocu oko drva i bašte, a najviše vremena provedem uz štalu jer volim životinje. Nije me sramota reći da volim selo. Volim njegov ritam, tišinu uveče, i to što znaš svaki kamen ispred kuće.
Nikada nisam bila udata. Nije što nisam želela, već što nisam pronašla čoveka koji bi me zaista voleo, a ne samo želeo. Neki su dolazili, gledali kako živim, klimali glavom – ali nisu ostajali. Nije svako za život na selu, i to poštujem. Ali ja ne umem da glumim i da obećavam nešto što nisam. Ja sam ova što jesam – radna, verna, nežna kad voli, i tvrdoglava kad zna da je u pravu.
Volela bih da upoznam muškarca koji zna šta znači imati ženu uz sebe, a ne ispred ili iza. Da zna kako izgleda kada ti neko pravi pitu s ljubavlju, kada ti ujutru spremi čaj bez reči, kad te pogleda pa znaš da si voljen. Ne moraš biti savršen. Ne moraš imati stan, kola, novac u džepu. Ali moraš imati srce. Da umeš da ćutiš kad treba, da podigneš glas kad treba, ali nikada da ne poniziš.
Tražim muškarca između 35 i 50 godina. Možeš biti iz sela, iz grada, iz inostranstva – ne pravim razliku. Važno mi je da znaš da ceniš ženu kao stub kuće, a ne kao ukras za slike. Nije mi problem da se preselim ako tvoj dom postane i moj, ali još bih radije da neko dođe ovde i vidi kako može život biti lep i bez gradske buke.
Mnogi mi kažu da sam „lepa na seljački način“. Znači, nemam silikone, nemam veštačke nokte ni trepavice, ali imam oči koje gledaju iskreno, ruke koje znaju da rade, i srce koje čeka da nekome pripadne. Iako sam tiha i povučena, kad volim – volim svim bićem. Verujem da prava ljubav ne boli, da ne moraš da se lomiš da bi je zaslužio, već da jednostavno – pripadaš nekome i on tebi.
Ako ti se sve ovo učinilo poznatim, ako ti je duša zatreperila dok čitaš – možda nismo slučajno na istoj stranici. Piši mi, ispričaj mi svoju priču. Ne moraš biti pesnik, samo budi iskren. Možemo da počnemo razgovor bez pritiska, da se upoznamo lagano, da se ne jurimo već razumemo.
Ako si nekad voleo, pa izgubio, ako si nekad ćutao kad si trebalo da govoriš, ako znaš kako izgleda zaspati bez da te neko zagrli – onda znaš zašto ja ovo pišem. Ne zbog toga što sam usamljena, već jer sam spremna. Da se dam nekom ko će to umeti da ceni.
Mogu ti poslati i svoju fotografiju ako želiš – obična sam, prirodna, ali sa osmehom koji greje kad ga neko iskreno zasluži. A možda jednog dana, kad se pogledaš u ogledalo i setiš se ove poruke, kažeš sebi: “Da nisam poslao poruku – nikad ne bih upoznao Ajselu.”
Čekam iskreno pismo. Samo ozbiljni, bez igara i lažnih profila.
About The Author
