Zdravo svima koji čitaju. Moje ime je Jasmina, imam 47 godina, i već skoro dvanaest godina živim i radim u Nemačkoj, u jednom mirnom mestu blizu Minhena. Poreklom sam iz Srbije, odrasla u okolini Valjeva, ali me je život odveo daleko. Ovde sam došla zbog posla, ali nikad nisam uspela da pronađem ono što mi najviše fali – srce koje kuca uz moje.
Imam svoj stan, svoj auto, svoj posao i svoj ritam, ali nemam osobu sa kojom bih mogla podeliti tišinu nedeljnih jutara ili šapat uveče pre spavanja. I koliko god bila jaka i samostalna, priznajem sebi – fali mi neko. Fali mi muška ruka, fali mi sigurnost, fali mi pripadnost.
Radim kao njegovateljica u jednom privatnom domu za stare. Nije lako, ali sam zahvalna što imam posao i sigurnost. Ono što ne mogu kupiti ovde, ni zaraditi – to je ljubav. Zato sam odlučila da napravim ovaj korak i oglasim se, jer možda negde postoji muškarac kojem će ova moja priča dotaknuti srce.
Ne očekujem mnogo, niti tražim savršenstvo. Samo toplinu, iskrenost, razgovor, poštovanje. Nekoga s kim bih mogla podeliti obične dane. Da zajedno popijemo jutarnju kafu, da šetamo, da ćutimo, a da se razumemo. Godine mi nisu važne, sve dok si ozbiljan i znaš šta želiš.
Bila sam udata, davno. Rastali smo se mirno. Nemam decu. Danas živim mirno, radim, štedim, povremeno dolazim u Srbiju kod rodbine. Ali svaki put kad se vratim ovde u Nemačku, osetim tu prazninu u stomaku. Iako oko mene ljudi ima mnogo, ja nemam onog jednog pravog – koji me gleda kao ženu, kao partnerku, kao nekoga kome pripadaš.
Mnogo puta sam sebe pitala – da li sam možda previše oprezna, da li sam zatvorila vrata srca? Možda. Ali nisam ih zaključala. Samo čekam onog pravog čoveka da ih otvori, ne silom, već nežno, pogledom, osmehom, toplom porukom.
Tražim muškarca između 45 i 60 godina, nebitno da li si u dijaspori ili na Balkanu. Ako ti nije teško da dođeš do mene, ili si otvoren da se nekad preseliš, ili možda i sam živiš vani – onda smo već korak bliže. Samo želim da znam da nisam jedina koja se pita gde su nestale prave emocije i ljudi koji ih traže.
Nisam žena za avanture, ni za igrice. Ne dopisujem se bez kraja i smisla. Volim konkretno, direktno, iskreno. Ako želiš da se dopisujemo, upoznamo, možda i vidimo, piši mi. Ako imaš emociju, otvoreno srce i želju za stvarnim životom udvoje – ti si možda moj čovek.
Volim da kuvam, da šetam po prirodi, da gledam stare domaće filmove. Često mi fali srpski jezik, šum Morave, miris pite iz rerne. Volim muziku iz osamdesetih, tamburaše, i tihu harmoniku uveče. Sve što me vraća korenima. I sve to bih želela podeliti s nekim, ne sama.
Uveče kad se ugase svetla u stanu, uzmem knjigu, ali često gledam u prazno. Nema kome da pričam kako mi je prošao dan, s kim sam se smejala, na šta sam se rasplakala. I baš zato sam ovde – možda si ti taj kome bih mogla reći: „Znaš, baš mi je prijatno što te imam.“
Ne zanima me šta imaš – bitnije mi je kakav si čovek. Da li imaš dušu, nežnost, osmeh koji ne skrivaš. Možda si bio razočaran ranije, možda si kao i ja proveo godine misleći da će prava osoba doći sama – ali evo nas, i možda je baš ova poruka ono što smo čekali.
Piši mi. Ne moraš odmah da znaš sve odgovore – samo budi spreman da ih zajedno tražimo.
About The Author
