Sedamnaest godina sam bila njegova senka. A tek sam kao nečija celina shvatila šta znači biti voljena
Kada je Jelena pre skoro dve decenije upoznala Marka, sunčanog dana na jednom univerzitetskom događaju u Engleskoj, verovala je da je sudbina konačno umešala prste. Oboje poreklom iz bivše Jugoslavije, ali odrasli u različitim krajevima Britanije, brzo su se povezali – najpre kroz jezik, zatim kroz sličan smisao za humor, a potom i kroz zajedničke snove o porodičnom životu, putovanjima i zajedničkoj budućnosti.
Ljubav je cvetala, činilo se, kao iz filmova. Zajedno su selili iz stana u stan, podržavali jedno drugo kroz poslove, bolesti i smrti u porodici. Jelena je bila uz Marka kad je izgubio posao, kad mu se otac razboleo, kad je promenio karijeru. Svaki put kad bi neko iz njene okoline pitao za venčanje, ona bi se samo osmehnula i rekla: “Biće. Imamo vremena.” A vreme je prolazilo.
Sedamnaest godina.
Toliko su bili zajedno. Bez prstena, bez matičara, bez deteta. Jelena je prelazila tridesete, a Marko je izbegavao svaku ozbiljnu temu uz šalu. “Ne treba nam papir da bismo bili srećni”, govorio bi. “Brak je za ljude koji ne znaju da se vole bez obaveze.”
Ali jedne večeri, kad je Jelena skupila hrabrost i direktno pitala: “Da li ćeš me ikada oženiti?”, njegov odgovor je pao kao hladan tuš:
“Neću. Nikada. Ti si dobra, ali nisam te nikad video kao ženu s kojom bih se venčao.”
Te noći je otišla. Nije vrištala, nije plakala pred njim – samo je spakovala najvažnije stvari i izašla iz stana koji su zajedno plaćali. Sledeći meseci bili su tihi. Poniženi ponos i osećaj da je izgubila najbolje godine svog života lomili su je iznutra. Ali kako to često biva – baš iz tog bola, Jelena je izgradila novu verziju sebe.
Upoznala je Filipa – kolegu s posla koji je već dugo tiho gajio simpatije prema njoj. On je bio sve ono što Marko nije: nežan, direktan, odlučan. Već posle godinu dana veze, Jelena je zatrudnela. Rodila je sina, kome je dala ime Leon – lav koji je došao posle tame.
A onda je stiglo pismo.
Bez pošiljaoca, bez adrese. Samo njeno ime i prezime na koverti. U njemu – Markov rukopis. Prepoznala bi ga i zatvorenih očiju. Ali sadržaj pisma je bio daleko od ljubavnog:
“Nisi smela da mi to uradiš. Klela si se da me voliš, a završila si sa prvim sledećim. Sad imaš dete, a ono je moje trebalo da bude.
Kad ga budeš šetala po parku, pazi ko te prati. Sve ima cenu.”
Srce joj je stalo. Prvo je pokušala da se uveri da je to loša šala, da se neko šali na bolan način. Ali nije.
Zadrhtala je. Pogledala sina u krevetiću i shvatila da je vreme da prekine svaki kontakt s prošlošću. Odnela je pismo u policijsku stanicu. Prijavila ga. Pokazala i poruke koje joj je slao s nepoznatih brojeva, u kojima je pisalo: “Još si moja”, “Nikad nećeš biti mirna s drugim”.
Policija je reagovala ozbiljno. Dobila je privremenu zabranu prilaska, a Marko je pozvan na ispitivanje. Nije negirao da je poslao pismo, ali je tvrdio da je to bio “emotivni ispad”, da “nije mislio ozbiljno”.
Sud ga je upozorio, a Jelena se preselila u drugi deo grada. Ubrzo i u drugu državu. Započela život daleko od prošlosti. Danas, njen sin ima tri godine, a ona vodi mali porodični kafić sa Filipom, svojim sadašnjim mužem.
Nekad, kad pogleda u retrovizor života, pita se kako je mogla toliko dugo ostati s nekim ko ju je voleo samo na pola. I svaki put iznova zaključi:
“Sedamnaest godina sam bila njegova senka. A tek sam kao nečija celina shvatila šta znači biti voljena.”
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
