Ispovest žene koja je sve uložila u brak i porodicu, dok je njen muž imao druge planove
Bila sam s njim skoro ceo život. Zavolela sam ga mlada, verovala mu bez zadrške, gledala u njega kao u nekoga ko će mi biti oslonac, zaštita, partner u svemu. Godinama smo bili zajedno pre braka, odrasli jedno uz drugo. Kada smo se venčali, mislila sam: “To je to. Moj čovek. Moj dom.”
Stigla su deca. Prvo jedno, pa drugo. Noći bez sna, dečje temperature, pelene, plač, kuvanje, pranje, sve ono što svaka majka zna. Bilo je i svađa, naravno, nije život bajka. Nekad tišina traje duže nego što bi trebalo, nekad se ljubav podseti da mora da se pokaže, ali smo bili porodica. Ili sam bar ja verovala da jesmo.
A onda… Sve se promenilo jednim slučajnim klikom.
Kupio je sebi novi telefon, a stari ostavio sa strane. Htela sam da ga dam ćerki, da ima nešto da se igra. Ubacim njenu karticu, telefon se upali, i ni ne gledajući — kliknem na poruku. Pisalo je “Zorica“. Ne znam zašto sam baš tu poruku otvorila. Možda intuicija. Možda sudbina. Možda upozorenje koje je dugo pokušavalo da mi dođe do svesti.
I onda — hladan tuš. Rečenice koje mi i danas odzvanjaju u glavi. Poruke pune čežnje, planiranja, skrivanja, poljubaca, viđanja u hotelima. Četiri godine. Četiri godine. Četiri. Taman kad sam bila trudna s našim sinom. Pa onda opet kad je stigla ćerka. Dok sam rađala našu decu i borila se da im stvorim siguran svet, on je imao paralelni život. Sa njom. Sa Zoricom. Koleginicom.
Ne znam koliko sam vremena sedela i čitala. Srce mi je tuklo u grudima kao da će da pukne. Ruke su mi se tresle. Nisam znala da li da vrištim, plačem ili da samo nestanem. Svaka nova poruka je bila kao udarac. I smeh. Njihov smeh. Njihovi nadimci. Njihovi planovi kad “ona legne ranije jer je umorna s decom”.
A onda — prekid. Poruka gde joj piše da više ne može, da mora da se posveti porodici, da ne želi više da živi dupli život. I jeste, od tad se promenio. Bio je pažljiviji, posvećeniji, kao da je znao da mora da nadoknadi nešto što je samo on znao da je izgubio. A ja sam to prihvatala kao znak da sazrevamo. Da je prošlo neko teško vreme. Nisam znala zašto se zapravo trudi.
Kad sam mu pokazala poruke, samo je ćutao. Znao je da ne može da porekne. Znao je da je gotovo. Ne govorim o braku — govorim o poverenju. O onome što sam mu dala bez rezerve.
Danas… živimo pod istim krovom. Zajedno, ali ne kao pre. Pokušavam da ne slomim decu. Oni ga vole. On je njihov tata. I ne želim da im rušim svet, kao što je meni moj srušen. Učim da budem jaka pred njima, da se smejem kad me boli, da im pravim detinjstvo bez senki. To mi je najteže — da sakrijem rane koje krvare, dok se pretvaram da sam cela.
Pitam se često — da li da odem? Da li mogu da ikada više spavam pored njega i ne pomislim s kim je bio, dok sam ja bila kod lekara, na ultrazvuku, kad sam rađala? Mogu li da oprostim, čak i ako nikad ne zaboravim?
Ostajem… zasad. Zbog njih. Zbog toga da ne moraju da se dele između mame i tate. Ali nisam ista. Više nisam žena koja veruje slepo. Više nisam žena koja zaboravlja sebe da bi održala sve drugo na okupu.
Možda jednog dana skupim snagu da odem. Možda odlučim da ostanem, ali kao drugačija žena — ona koja zna koliko vredi i nikad više neće dozvoliti da je neko ućutkuje ili vara iza leđa.
Jer kad jednom vidiš istinu… više je ne možeš vratiti nazad.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
