Zovem se Hatma, imam 33 godine i dolazim iz Novog Pazara. Ovo što ću sada reći možda nije ono što se očekuje od žene mojih godina, ali ne želim da se pretvaram da sam neko ko nisam. Život me naučio da su emocije komplikovane, a potrebe srca još komplikovanije. Zato ovde pišem iskreno i otvoreno – tražim dopisivanje sa oženjenim muškarcem. Ne tražim ljubavnu aferu, ne tražim susrete u tajnosti, ne tražim da ikoga odvlačim iz porodice. Tražim samo nešto što mnogima nedostaje – razumevanje. Reči koje znače. Priče iz života koje leče.
Mene interesuje muški um. Interesuje me kako izgleda brak posle 10, 15, 20 godina. Kako izgleda kada žena više ne sluša, a ti i dalje imaš šta da kažeš. Kako izgleda kada ćutanje postane navika, a osećanja ostanu zakopana. Želim da budem tvoja tišina kada ti sve u životu vrišti. Želim da budem tvoj prostor za beg, bez osude, bez pritiska, bez ikakvih očekivanja.
Fizički sam, kako kažu, žena sa stavom i prisustvom koje se pamti. Visoka sam 165 cm, imam tamnu kosu koju nosim uglavnom puštenu, lice koje ne skriva emocije i oči koje znaju da slušaju. U telu sam obla, ali nosim te obline sa elegancijom i ponosom. Volim lepo da se obučem, miris parfema mi je svakodnevni odevni dodatak, i trudim se da uvek izgledam dostojanstveno – ne zbog drugih, nego zbog sebe.
Nisam ovde da bih rušila tuđe svetove, nego da bih shvatila šta se krije u onim neizgovorenim rečenicama između muža i žene. Nije mi cilj da ulazim u nečiji brak – želim da dopisujem sa nekim ko ima potrebu da bude shvaćen, saslušan, neko kome fali da ga neko pita: “Kako si danas, stvarno?”
Ako si muškarac između 35 i 55 godina, oženjen, ali emotivno prazan, umoran od istih razgovora, od toga da te kod kuće niko više ne vidi – ja sam ovde da te saslušam. I možda ti napišem poruku koja će ti biti najlepši deo dana. Ne moraš ništa da menjaš u svom životu. Samo mi piši. Pričaj mi o svom svetu. O stvarima koje ne smeš reći kod kuće. O mislima koje te guše.
Možemo pisati o svemu – o tvojim snovima, razočaranjima, malim radostima, o danima kada si se osećao kao da ne postojiš. Ne moraš da mi se opravdavaš, jer ja nisam tu da sudim. Tu sam da razumem. Možda ćeš mi pričati kako si nekada voleo svoju ženu više nego išta, a sada se pitate gde je nestala ona osoba. Možda ćeš mi pisati o deci koju obožavaš, ali više ne znaš kako da budeš muž. A možda ćeš mi samo reći da ti nedostaje da nekome budeš važan.
Verujem da u svakom čoveku postoji potreba da bude viđen – ne spolja, nego iznutra. I ako ti deluje da sam ja neko ko bi to mogao da razume, nemoj oklevati. Pošalji mi poruku. Ne moraš ni pravo ime da koristiš, samo mi piši kao čovek. Otvori mi svoju priču, i dozvoli mi da postanem njen tihi svedok.
Možda ćemo ostati samo na rečima. Možda ćeš mi samo jednom napisati: “Zahvalan sam ti što si me slušala.” I to je dovoljno. Ne tražim više od toga. Iako sam sama, iako nemam svoju porodicu, verujem da mogu da budem važna nekom – čak i ako taj neko već ima svoj život.
Možda ću te nasmejati posle napornog dana. Možda ću ti pomoći da shvatiš da još uvek imaš dušu, i da nisi samo funkcija – muž, otac, radnik. Nego čovek. I meni je potreban neko s kim ću moći da razgovaram iskreno, bez maske. Ako ti to zvuči kao nešto što bi ti prijalo – ovde sam.
Znam da ovo nije oglas koji će se dopasti svima. I nije ni namenjen svima. Nego onima koji znaju da je život mnogo više od slika na Instagramu i lažnog savršenstva. Ako znaš da tvoje srce još uvek kuca – ja ga želim čuti.
UKOLIKO ŽELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD
About The Author
