Ispovest žene koja je u zrelim godinama započela vezu sa 23 godine mlađim muškarcem otkriva koliko jedan život može da se promeni – i koliko neke odluke bole tek kada dođe vreme za suočavanje.
Katarina se danas nalazi pred velikom godišnjicom braka, ali umesto slavlja, kaže da je prvi put iskreno sebi priznala da se udala više iz pritiska okoline nego iz stvarne želje. Odrasla je u maloj sredini, gde se podrazumevalo da se mlada žena uda čim se pojavi „pravi kandidat“.
U braku je dobila dva sina, sagradili su kuću i prošli kroz teška životna razdoblja, uključujući i rat. Kako kaže, veći deo života bila je oslonac celoj porodici – i deci i mužu.
Kasnije su se sinovi osamostalili, ali su sa svojim devojkama ostali da žive u porodičnoj kući. Katarina je imala utisak da se njen posao u kući nikada ne završava, dok je teret svakodnevice postajao sve veći.
Situacija se dodatno pogoršala kada je njen suprug ostao bez posla, a ubrzo nakon toga i ona. Iako je pokušavala da se snađe i prihvati različite poslove, osećala je da je sve više sama – i emotivno i životno.
Tek kada su deca otišla iz kuće, shvatila je koliko su se ona i njen muž tokom godina udaljili. Kako navodi, potpuno su se razišli u interesovanjima, temperamentu i načinu života. Ona je ostala društvena i željna druženja, dok se on povukao i gotovo potpuno prestao da se uključuje u zajednički život.
Usamljenost ju je, kaže, navela da se okrene društvenim mrežama. Tamo je upoznala znatno mlađeg muškarca sa kojim je počela da se dopisuje, a kasnije i da se viđa. Uz njega je ponovo osetila radost, smeh i bezbrižnost koju je odavno izgubila.
Njihova veza nije dugo ostala tajna. Kada je njen suprug otkrio poruke, usledili su sukobi i porodične tenzije, a Katarina priznaje da se u tom periodu zaista emotivno vezala za drugog muškarca.
Ipak, svesna je velike razlike u godinama i činjenice da njihova veza nema realnu budućnost. Takođe, nije imala snage da napusti brak, naročito jer je njen muž bio bez posla i zavisio od nje.
Danas sa suprugom živi pod istim krovom, ali njihov odnos opisuje više kao zajednički život cimera nego kao brak. Sa mlađim muškarcem se povremeno i dalje viđa, a te trenutke doživljava kao retke i dragocene.
Na kraju, Katarina priznaje da često ima osećaj da je veliki deo života potrošila živeći po tuđim pravilima. Ipak, kaže da je sada, bez obzira na godine, odlučila da bar ono što joj je ostalo – posveti sebi.
Nakon svega što je prošla, Katarina kaže da joj je najteži deo cele priče bio odnos sa decom. Iako razume da su se sinovi našli između dva roditelja i da su bili zbunjeni, priznaje da ju je najviše pogodilo to što su je, kako kaže, u jednom trenutku počeli posmatrati isključivo kroz grešku koju je napravila, a ne kroz godine koje je posvetila porodici.
„Niko se više nije sećao ko je plaćao račune, ko je brinuo da u kući uvek ima svega, ko je dizao decu, vodio ih kod lekara, na treninge, u školu. Odjednom sam bila samo ona koja je pogrešila“, iskreno kaže.
Dodaje da joj je trebalo mnogo vremena da prihvati činjenicu da u tuđim očima više ne može da promeni sliku o sebi, bez obzira na razloge koji su je doveli do toga da potraži bliskost van braka.
U maloj sredini u kojoj živi, osuda je, kako tvrdi, došla brzo i bez mnogo objašnjenja. Ljudi su, kaže, znali samo jednu verziju priče. Niko se nije pitao kako izgleda život žene koja decenijama nosi celu porodicu na svojim leđima i godinama ne dobija ni pažnju, ni razgovor, ni podršku.
„Najlakše je osuditi. Teže je razumeti“, dodaje.
Danas se njen život svodi na rutinu – povremene poslove, kuću, obaveze i tišinu koja, kako kaže, najviše boli uveče. Iako su se odnosi sa decom vremenom donekle smirili, bliskost kakvu su nekada imali još nije uspela da se vrati.
Sa suprugom gotovo da i ne razgovara o emocijama. Sve se, kako objašnjava, svelo na praktične stvari – račune, kupovinu, obaveze u kući. Ljubav odavno ne pominju.
„Nije ostala ni ljutnja. Ostala je ravnodušnost. A to je, verovatno, najtužnije“, priznaje.
Kada govori o mlađem muškarcu, ne pokušava da idealizuje taj odnos. Svesna je da je to bila veza koja joj je u tom trenutku pomogla da se oseti ponovo primećenom i važnom, ali ne i nešto što bi moglo da preraste u stvaran zajednički život.
„On ima svoj svet, svoje planove i svoju mladost. Ja to ne mogu i ne želim da mu oduzmem“, kaže.
Ipak, ističe da joj je ta veza pomogla da sebi konačno prizna ono što je godinama potiskivala – da nije bila srećna i da je predugo ignorisala sopstvene potrebe.
Danas se trudi da pronađe male stvari koje joj donose zadovoljstvo. Duge šetnje, kafa sa prijateljicom, muzika koju voli, odlazak na lokalna događanja i druženja – sve ono što je nekada smatrala nevažnim i sebičnim.
„Celog života sam mislila da moram prvo svima drugima da udovoljim. Sada prvi put učim kako da ne zaboravim sebe“, kaže.
Ne planira velike promene niti nove početke u klasičnom smislu. Ne razmišlja o razvodu, ali ni o tome da se vraća na staro. Želi, kako kaže, mir i malo prostora za sopstveni život, makar on bio skroman i tih.
Na kraju, Katarina priznaje da ne traži razumevanje od svih, ali se nada da će se bar neke žene u njenoj priči prepoznati i možda ranije shvatiti ono što je ona naučila kasno – da je važno slušati sebe dok još ima vremena, a ne tek kada prođu decenije.
About The Author
