Čim muž ode u Sloveniju da radi, njegov brat dolazi kod mene – a onda padam dublje u greh i zbunjenost
Nekad se zapitam gde sam pogrešila. Da li sam prestala da volim, ili sam samo očajnički tražila ono što mi je godinama nedostajalo? Možda sam samo želela da budem viđena, voljena, dotaknuta… A možda sam samo pala. Pala u iskušenje koje je počelo tako tiho, da nisam ni primetila kad me je obuzelo.
Muž i ja smo zajedno skoro deset godina. On je dobar čovek, vredan i pošten. I otišao je u Sloveniju da radi – zbog nas, zbog kuće, zbog bolje budućnosti. Kad se dogovaramo preko telefona, sve zvuči kao bajka: “Još malo, pa ću doći”, “Uskoro ćemo biti zajedno, pa će sve biti lakše”… Ali stvarnost je drugačija. Meseci prolaze. Samujem. Nedostaje mi.
I onda, ne znam ni kako se to dogodilo, ali njegov brat – tiho, nenametljivo – počeo je da dolazi. Isprva da mi pomogne oko drva, oko sijalice, da mi doda vreću brašna s tavana. “Nisam hteo da budeš sama, znaš da me brat zamolio da ti pomažem.” I ja sam mu verovala.
Ali onda, jedne večeri, sve se promenilo.
Bio je septembar, vetar je nosio lišće i kiša je lagano kucala po prozoru. Napravila sam mu čaj, sela naspram njega, i prvi put ga pogledala drugačije. Prvi put sam primetila koliko su mu oči slične mom mužu, ali i koliko u njima ima topline koju nisam dugo osetila. Pričali smo dugo. O detinjstvu, o tome kako se osećamo usamljeno. Nisam ni primetila kako su nam se ruke srele ispod stola.
Te večeri nije bilo ničega telesnog. Samo je ostao da spava na sofi. Ali ja nisam spavala. Srce mi je divlje tuklo. Zamišljala sam šta bi bilo da se prepustim.
I onda, čim je muž sledećeg meseca ponovo otišao za Sloveniju, njegov brat je opet došao. Ovaj put nije ni pitao gde će spavati. Samo je ušao u moju sobu, seo pored mene, i dugo me gledao. Kao da pita. Kao da zna odgovor.
Poljubio me. Tiho. Lagano. Kao da nisam žena njegovog rođenog brata, nego neko poseban, nežan, dugo čekan.
Od tada… to se ponavlja. Svaki put kada muž ode – brat mu dolazi. I svaki put obećam sebi da je poslednji. A onda me pogleda tim očima i ja zaboravim na sve.
Mrzim sebe posle svake noći s njim. Ujutru, kad mu skupljam majicu s poda, osećam kao da sam izdahnula. Kao da gubim deo sebe. A opet… kad odem pod tuš i sklopim oči, ne mogu da zaboravim kako me drži za struk, kako me zove “mala”, kako me gleda kao da sam jedina žena na svetu.
Muž ne zna. Ili možda zna. Ne pitamo se više ništa. Razmenjujemo poruke o računima, o detetu, o stvarima koje nisu ljubav. Kad dođe kući, sve je hladno. Imamo obaveze, ali ne i dodire. Spavamo u istom krevetu, a osećam se usamljenije nego ikada.
Njegov brat… ne traži ništa. Ne obećava ništa. Samo dolazi. Uvek tiho. Uvek kad zna da sam sama.
I ja, koja sam godinama čeznula za vernošću, za poštovanjem, sada živim dvostruki život. Danju žena, noću grešnica. Danju majka, noću neko ko traži utehu u zagrljaju onog kog ne sme da voli.
Ne znam koliko ću još moći ovako. Ne znam da li me ova priča vodi ka raju ili paklu. Ali znam da je svake večeri, kad zatvorim vrata za njegovim bratom, deo mene ostaje na pragu – izgubljen, zbunjen i slomljen.
Možda će me neko osuditi. Možda će reći da sam najgora. Ali u ovoj tišini, među hladnim čaršafima i praznim porukama, ja više ne znam šta je ispravno. Znam samo da svako zaslužuje da bude voljen. A ja sam to, izgleda, tražila tamo gde nije trebalo…
About The Author
