Zovem se Denisa, imam 36 godina i dolazim iz Zenice. Radim kao knjigovotkinja u jednoj privatnoj firmi i većinu vremena provodim među papirima, brojkama i rokovima. Ali ono što najviše nedostaje u mom životu ne može se pronaći ni u tabelama, ni u izveštajima. Nedostaje mi neko – onaj moj, iskreni, stabilni, pravi muškarac kome mogu da pružim svoje srce i svoje vreme.
Pre četiri godine ostala sam udovica. Moj muž i ja smo zajedno prošli mnogo toga. Bio mi je prijatelj, partner, oslonac. I kad sam ga izgubila, imala sam osećaj da sam izgubila deo sebe. Prošla sam kroz sve – bol, nevericu, tugu, tišinu koju ništa nije moglo ispuniti. Ali nisam se predala. Nisam dopustila da me tuga zauvijek zatvori za svet i za ljubav. Jer verujem da je ljubav jedina stvar zbog koje sve ima smisla.
Danas sam zrela žena, sa iskustvom, sa toplinom u duši i mnogo ljubavi koju želim nekome da dam. Ne tražim zamenu za ono što je bilo – tražim novo poglavlje. Ljubav drugačiju, odrasliju, dublju. Ljubav u kojoj nema igrica, nesigurnosti i nestajanja bez razloga. Tražim partnera koji zna šta želi, koji je spreman da gradi odnos, da razgovara, da se smeje i ćuti sa mnom. Da budemo dvoje koje se oslanja jedno na drugo.
Imam svoju svakodnevicu. Radim, kuvam, obilazim roditelje, vikendom volim da prošetam do Vranduka, popijem kafu na miru ili pročitam dobru knjigu. Volim jesen, volim kišu i filmove u ćebetu. Ne tražim nikoga da me “spasi” niti da mi sve rešava. Znam da stojim na svojim nogama. Ali volela bih da imam nekog sa kim ću deliti male stvari – zajedničke doručke, poruke u toku dana, planove za vikend i tihe večeri u dvoje.
Tražim muškarca između 38 i 50 godina. Iskrenost, stabilnost, mir – to mi je najvažnije. Ne moraš biti savršen, ni bogat, ni zgodan. Ali ako si iskren, ako znaš da saslušaš i ako ti nije teško da pokažeš emocije – možda se baš nas dvoje tražimo. Ne zanima me površnost, ni dopisivanja bez cilja. Zanima me ono pravo. Pravi razgovor, pravo upoznavanje, prava bliskost.
Znam da mnoge žene kažu da “traže ljubav”, ali onda ne znaju šta da rade kad je nađu. Ja znam. Ja bih volela da gradim dom u duši, da svakog dana zajedno rastemo. Da se podržavamo, grlimo kad ne ide, slavimo kad ide. Da budemo dvoje koji ne odustaju.
Ne bih imala ništa protiv da tvoj život već ima poneko poglavlje – možda si i ti bio u braku, možda si prošao nešto teško, možda imaš decu. Sve to je život. I ako u svemu tome još uvek nosiš nadu u srcu i želju da voliš – onda mislim da imamo o čemu da pričamo.
Volim jednostavne ljude. One koji ne glume, koji ne moraju da se hvale, već im dela govore. Ako znaš da popraviš nešto po kući, da spremiš makar jedan obrok, da voziš auto bez psovki – meni je to više nego dovoljno. Ako znaš da kažeš “nedostaješ mi”, još bolje.
Možda neće biti lako odmah. Možda ćemo oboje biti nesigurni, ranjeni, oprezni. Ali ako damo jedno drugom šansu, možda nas upravo ta ranjivost još više zbliži. Ne tražim savršen početak. Tražim iskren i stvaran.
Ako si se pronašao u ovim redovima, ako ti srce malo brže zakuca dok čitaš – javi mi se. Ne moraš ništa obećavati. Samo javi. Jer možda se upravo među svim ovim ljudima koji svakog dana gledaju u ekran – mi dvoje pronađemo.
About The Author
