Zovem se Irma. Imam 33 godine i živim u Belgiji, tačnije u Antverpenu. Pišem ovaj oglas ne iz hira, ne iz očaja, nego iz hrabrosti. Jer treba snage da se otvoriš, da ispričaš svoju priču, i da kažeš: “Spremna sam da volim ponovo.” A ja to upravo sada želim da uradim.
Nisam oduvek bila u Belgiji. Rođena sam u Tuzli, odrasla u toploj, radnoj porodici gde su ljubav i poštovanje bili stub kuće. U Belgiju sam došla sa 24 godine, kad sam se udala. Moj muž je već tada bio tamo — vredan, dobar čovek. Živeli smo tiho, mirno. Bez velikih reči, ali s velikim poštovanjem.
Ali, sudbina ne bira. Pre tri godine, ostala sam bez njega. Iznenada. Srčani udar. Nije imao ni 40. Moj svet se srušio. U početku nisam znala ni kako da dišem, kamoli da nastavim. Bolelo je. I još boli, ali više ne boli isto. Sad me ne slama. Sad me podseća.
Prošla sam faze tuge, ljutnje, tišine. Ali onda sam jednog dana ustala, pogledala se u ogledalo i rekla: “Irma, ti imaš pravo da živiš. Da voliš. Da budeš voljena.”
I evo me sad ovde. Pišem javno, iako nisam tip koji to lako radi. Ali želim da se oglasim – jer možda tamo negde postoji muškarac koji zna da se i nakon tuge rađa svetlost.
Fizički sam, kažu, vrlo ženstvena. Visoka 165 cm, oko 60 kg, crna duga kosa, svetle oči, uvek prirodna, blaga u šminkanju i garderobi. Negovana, ali ne zbog drugih — već zbog sebe. Volim jednostavnost, lepotu bez pretencioznosti. Više volim cipele bez štikle, dugačke haljine, i laganu šetnju nego noćne izlaske.
Radim u jednoj tekstilnoj kompaniji kao administrativna radnica. Volim svoj posao jer mi daje stabilnost i kontakt s ljudima. Naučila sam francuski, solidno govorim flamanski, ali srce mi i dalje kuca na jeziku na kojem sam odrasla. I radujem se svakom susretu s ljudima s Balkana – jer to me vraća kući.
Ali i ovde imam svoj svet – posao, dve dobre prijateljice, malu mačku po imenu Bela i balkon prepun cvetova koje sama uzgajam. Imam svoj mir, ali fali mi neko. Neko da ga delim.
Neko da zajedno ćutimo, da zajedno gledamo u plafon, da delimo kafu, film, brigu, dodir, dan. Ne tražim savršenstvo. Niti me impresioniraju auta, novac ni titule. Meni treba čovek. Normalan, iskren, veran. Zreo. Neko ko ne igra igre. Ko ne ignoriše poruke. Ko ne nestane bez reči. Neko ko zna koliko znači rečenica: “Tu sam.”
Mogu da prihvatim ako si već prošao nešto teško. I ja jesam. Nismo više deca. Ako si razveden – nije problem. Ako imaš decu – nije problem. Ako znaš da si spreman za novu stranicu – to je sve što mi treba.
Volim da kuvam, da spremam večere za dvoje, da pečem kolače vikendom. Volim da slušam stare balase, da gledam filmove iz 90-ih, da uveče upalim sveću i zaronim u tišinu. Nisam osoba od gužve. Meni je luksuz – mir.
Ako si muškarac koji zna šta znači imati ženu uz sebe, ako znaš šta znači poštovati tišinu, ako ti nije problem da kažeš “nedostaješ” – onda možda pričamo isti jezik. Onda možda ovaj oglas nije slučajno došao do tebe.
Ne želim mnogo. Želim jedno “dobro jutro” koje zaista misliš. Jedan zagrljaj u tišini. Jedan život – jednostavan, ali iskren.
Možda se pitaš: “Kako neko u 33. godini već nosi titulu udovice?” Veruj mi, ni ja nisam zamišljala takav scenario. Ali život ne pita. Samo te stavi pred zid i kaže: “Ili se slomi – ili se podigni.” Ja sam se podigla. Polako, tiho, ali sigurno. I danas znam – više nego ikada – da ljubav nije bajka. Nego izbor. Posvećenost. I svakodnevni trud.
Za mene je partnerstvo svetinja. Ne igram igrice. Ne zanimaju me površne veze, flertovi bez smisla ni prazne rečenice. Želim odnos u kojem dvoje ljudi zna da ne mora sve biti idealno, ali mora biti iskreno. Želim nekog s kim ću moći da ćutim – i da se razumemo.
Često me pitaju: “Zašto jednostavno ne pronađeš nekog tamo, u Belgiji?” Pronašla bih, da je stvar samo u kilometraži. Ali meni treba čovek koji razume moj mentalitet. Naš Balkan. Našu dubinu. Toplinu. Da zna zašto je važno sesti za sto zajedno. Zašto se zove kad stigneš kući. Zašto se kaže “hvala” i “oprosti”.
Zato sam odlučila da otvoreno pišem — da dam sebi i drugima šansu. Jer možda tamo negde sedi neko, razočaran, umoran od glume, koji čeka ono isto što i ja.
Ako bih ti opisala kakvog muškarca tražim – rekla bih ovako:
Inteligentan, ali ne umišljen.
Osetljiv, ali ne slab.
Pravi muškarac, ali bez potrebe da dominira.
Neko ko zna da komunicira. Da kaže šta misli, ali i da sasluša.
Neko ko zna zašto je važno biti tu i u dobrim i u lošim danima.
Meni nije važno čime se baviš, gde tačno živiš, imaš li stan, auto, brkove ili bradu. Meni je važno kakav si kad voliš. Kakav si kad si povređen. Kako se ponašaš kad se posvađamo. Da li bežiš ili ostaneš.
Znam koliko je teško danas upoznati normalnog, dobrog čoveka. Neko će reći da su svi zauzeti, ili već ogorčeni, ili jednostavno nisu spremni. Ali ja verujem – i dalje verujem – da postoje ljudi koji su prošli svoje borbe, i sada traže mir, a ne vatromete.
Možda si razveden. Možda si izgubio nekog. Možda si bio povređen. Znam kako je. I ne sudim. Ja čak verujem da se prava bliskost rađa tek kad upoznaš nekoga ko zna kroz šta si prošao — i ne beži od toga.
Volim iskrene razgovore. One duge, noćne. Kad pričamo o detinjstvu, snovima, razočaranjima, svemu što nas je oblikovalo. Volim muškarce koji se ne stide svojih emocija. Ne moraš biti superheroj. Samo budi čovek.
Volela bih da volimo jednostavne stvari:
-
da kuvamo zajedno, makar pasulj ili palačinke,
-
da nedeljom ne jurimo nigde,
-
da zaspimo bez telefona u rukama,
-
da se držimo za ruke i kad nema nikoga da to vidi.
Ako si muškarac koji zna da je porodica stub svega – onda smo već na istom talasu. Ja sam od onih žena koje brinu, maze, pitaju jesi li jeo, ali i znaju da kažu kad nešto nije u redu. Žena koja zna da voli, ali zna i da se zauzme za sebe.
U prošlosti sam naučila da tišina nekad vredi više od hiljadu reči, i da se ljudi ne pokazuju kad je lako – već kad je teško. Naučila sam da nema garancija, ali ima izbora. I ja biram ljubav. Ne savršenu, nego stvarnu.
Ako imaš između 35 i 50 godina, ako si stabilan, normalan, emotivno dostupan i spreman za vezu – možda možemo probati da upoznamo jedno drugo. I nemoj brinuti ako si iz druge zemlje. Danas su razdaljine male kad je želja prava.
Moj idealan odnos nije pun poklona i skupih gestova. Moj idealan odnos je onaj u kojem mogu da budem svoja. Da pustim suzu kad mi treba. Da se nasmejem iz stomaka. Da ne objašnjavam zašto mi je važna pažnja.
I još nešto – ako tražiš lutku, savršeno telo, fotošopirane slike – slobodno preskoči ovaj oglas. Ja sam prava žena. Sa smehom, nesavršenostima, ponekom borom, ali i velikim srcem. Neću ti biti model, ali mogu ti biti sve – ako znaš kako da čuvaš.
Pišem ovo jer više neću da čekam da mi neko pokuca na vrata. Život je kratak. I previše dragocen da bismo ga živeli u polu-emocijama. U neizvesnosti. U tišini.
Ako osećaš da bi mogao biti deo mog sveta – javi se. Ne obećavam bajku, ali obećavam istinu. I trud. I svakodnevnu prisutnost.
Na kraju dana, svi želimo isto: nekoga ko će reći “tu sam” – i zaista ostati.
About The Author
