…zvanično zajedno kao muž i žena, ta veza mi je pružila ono što sam celog života tražila – potvrdu da sam poželjna, voljena, da pripadam. Ipak, nije sve bilo tako bajkovito kako je izgledalo u početku.
Prvih nekoliko godina sa Timom bile su poput medenog meseca bez kraja. Putovali smo, slavili praznike, imali rituale koji su nas još više zbližavali. Govorio mi je da sam posebna, da se divi mojoj snazi, i često je isticao koliko mu je neverovatno da sam čekala sve te godine – na neki način, bio je ponosan na mene. I ja sam bila srećna što sam konačno mogla da kažem da sam pronašla ono što sam tražila.
Ali vremenom, stvari su počele da se menjaju.
Počela sam da primećujem da je sve češće odsutan. Njegove “radne večeri” postajale su sve brojnije, a njegovo interesovanje za mene se smanjivalo. Intimnost je polako bledela, a razgovori su postajali površni, rutinski. Jedne večeri sam osetila miris parfema na njegovoj košulji koji nije bio moj.
Kada sam ga suočila, negirao je, naravno. Ali ja sam već tada znala – znala sam iz načina na koji je izbegavao moj pogled, iz nesigurnog tona glasa. Prvi put u životu osetila sam onu bol za koju sam verovala da je rezervisana samo za filmove – onu iskonsku tugu kad ti se srce rasprsne u hiljadu delova.
Ubrzo sam saznala da me vara – ne sa jednom ženom, već sa više njih. Rekao mi je da nije planirao da se veže, da ga je sve to “ponelo”, i da mu je sve krenulo da bude “previše ozbiljno”. Ja, koja sam se konačno otvorila, poverovala, dozvolila sebi da volim – bila sam još jednom ostavljena.
Bolelo je više nego ikada ranije, jer sam se osećala kao da sam izgubila ne samo njega, već i samu sebe. Sve te godine u kojima sam verovala da sam drugačija, da čekam “pravog”, bile su sada obojene gorčinom. Bila sam ponižena, povređena, ali nisam dozvolila da me slomi.
Povukla sam se, otišla iz Francuske, vratila se u Englesku i odlučila da se posvetim sebi.
Danas imam 68 godina. I dalje nisam u vezi. I ne, više ne verujem u bajke. Ali verujem u ljubav – onu prema sebi. Naučila sam da nije sramota što sam čekala toliko dugo, niti je poraz što nisam pronašla trajnu sreću s nekim muškarcem.
Moje iskustvo je možda retko, ali nije usamljeno. Mnogo je žena i muškaraca koji iz raznih razloga ostanu bez bliskosti, bez kontakta, bez onoga što svi uzimaju zdravo za gotovo. I to nije ništa čega bi trebalo da se stidimo.
Nekada sam mislila da sam promašila život. Danas znam da sam ga živela – možda drugačije od drugih, ali svojim tempom. I ako mogu da poručim nešto svima koji se osećaju kao da kasne u životu, kao da su “zakasnili” s ljubavlju, bliskošću ili sobom – niste.
Nikada nije kasno.
– Marija Luis Varne
About The Author
