Jelicu je muž ostavio samu sa dvoje dece, pokupio sve pare iz kuće i otišao kod ljubavnice.
Nikada nisam bila žena koja nosi ružičaste naočare. Znala sam da brak traži trud, da ljubav nekad utihne, da se ljudi menjaju. Ali ono što mi je učinio čovek kog sam volela više od života, to nisam mogla ni u najgorim snovima da zamislim.
Zovem se Jelica, imam 43 godine, majka sam dvoje dece, i bila sam u braku 18 godina. Moj muž – Marko – bio je tiha voda. Nikad nije vikao, nikad nasilan, nikad neposredan. Ali zato je znao kako da laže bez da trepne.
Počelo je neprimetno. Odsutan pogled. Dugi sati na poslu. Telefon koji nosi i do kupatila. Ali mi žene, kad volimo, često guramo istinu pod tepih i pravimo se da ne osećamo ono što znamo.
Prvog dana sam mislila da mi se priviđa. Drugog da umišljam. Trećeg sam otvorila njegov laptop dok je spavao. I videla sam sve – poruke, slike, planove za vikend putovanja sa njom. Ženom mlađom deset godina. Frizerkom. Ništa posebno, osim što mu je “poklonila pažnju”, kako mi je kasnije rekao.
Ali dno nije bilo tu. Dno je došlo kad sam se jedne večeri vratila iz prodavnice, a kuća je bila prazna. Marko je otišao. I ne samo to – pokupio je sve pare koje smo imali. I gotovinu, i ušteđevinu iz kuhinjskog ormarića, pa čak i moju zlatnu burmu koju sam skinula jer me žuljala.
Sela sam na pod, doslovno, i nisam mogla da udahnem. Dvoje dece mi spava na spratu, a ja ne znam da li ćemo imati hleb za sutra. U tom momentu sam pomislila da sam sama na svetu.
A onda – pozvonila je svekrva.
Pomislila sam da je došla da ga brani. Da mi kaže kako nisam bila dovoljno žena, kako sam ga oterala. Ali ona… ona je sela pored mene, uzela me za ruku i rekla:
“Znam sve. I sramim se zbog njega. Ali ti nisi sama, sine.”
Tog trenutka je puklo nešto u meni. Ne od tuge, već od olakšanja. Njena podrška mi je bila vetar u leđa. Ostala je sa mnom te noći, brinula o deci, išla sa mnom kod advokata, nudila svoju penziju dok ne stanem na noge. Nisam mogla da verujem. Žena koju sam se godinama trudila da zadivim, sada me je čuvala kao rod rođeni.
Prošle su četiri meseca. Deca su krenula kod psihologa, ja sam našla privremeni posao u knjižari. Učila sam da živim bez njega, bez straha i laži.
A onda – kao što to uvek biva – pojavio se.
Mršaviji, neobrijan, sa kesama pod očima. Ljubavnica ga je, naravno, izbacila kad su pare nestale. Došao je da traži oproštaj. Da kaže da je pogrešio. Da se kaje.
Znaš šta sam uradila?
Sela sam za sto. Gledala ga pravo u oči. I rekla:
“Pokajanje nije ključ koji otključava stara vrata. Ona su sad zaključana iznutra – i ja više ne stanujem tu.”
Nisam ga primila nazad. Ali mu nisam ni uskratila pravo da bude otac. Deca ga viđaju povremeno. Ja? Ja sam dobro. Zahvaljujući sebi. I – što nikad ne bih verovala – zahvaljujući svojoj svekrvi, koja mi je pokazala da krv nije uvek ono što te veže.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
