Ispovest Dragice koju je svekrva izbacila iz kuće kad joj je muž umro, oslikava snagu jedne žene.
Koliko jedna žena može da izdrži, ni sama ne zna dok je život ne baci na kolena. Kad ostaneš bez muža, bez krova nad glavom, bez sigurnosti, a deca te gledaju kao jedinog stuba – tad se vidi kolika ti je snaga u kostima, a koliko u duši.
Takva sudbina zadesila je Dragicu kada je izgubila muža. Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:
Kad mi je Stanko umro, dušu sam izgubila. Nije mi bio samo muž, bio mi je stub, oslonac, čovek s kojim sam provela 20 godina života. Ostala sam s dvoje dece, bez para, bez sigurnosti – al’ mislila sam, bar kuća je naša, tu ćemo biti, dok se ne snađemo.
Al’ nisam ni sedam dana plakala kad je svekrva počela. “Dragice, sad si ti ovde višak. Nema muža, nema prava. Ovo je kuća mog sina, a ti više nisi niko.” Nije mi dala ni da se presaberem. Počela da me gleda ko da sam tuđin, ko da sam uletela s ulice.
“Puklo mi je srce drugi put”
Jednog jutra, dok sam deci pravila doručak, iznela mi kofere pred vrata. “Ili ti, ili ja”, rekla. A ja bez igde ikoga, roditelji umrli, stan nemam, plata nikakva. Puklo mi srce drugi put.
Nisam htela da se svađam, da molim. Uzela sam decu za ruku, par džakova sa stvarima, i otišla. Kod jedne drugarice sam prespavala prvo veče. Sutradan u opštinu, socijalno, dom naroda – sve redom. Niko te ne čeka raširenih ruku, ali gurala sam. Deca su gledala u mene, a ja nisam smela da pokleknem.
Danas, Bogu hvala, imam mali podstanarski stan, radim kod jedne žene čuvanje, deca idu u školu i mir imamo. Ne plačem više svako veče. Al’ svekrva – kad dođe dan Zadušnica – ona ostavlja sveću Stanku, a ja mu šapnem samo: “Oprosti, nisam te zadržala… Al’ nisam dala ni da nas slome.”
Nije život bajka. Ali kad te izbace, ti naučiš da hodaš. Bez štapa. I bez ruke koja te je nekad držala.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
