Iskustvo žene koja se udala u 56. godini prepuno je zanimljivih detalja.
Ljubav u poznim godinama često deluje kao druga šansa, prilika da pronađemo mir, sigurnost i nekoga ko će nas prihvatiti onakve kakvi jesmo. Ali, kao što pokazuje ova priča, ni životna zrelost ne štiti od grešaka, iluzija i bola. U svojoj 56. godini, nakon dva braka i odrasle dece, jedna žena se ponovo zaljubila – iskreno, naivno i bez zadrške. I upravo tada je naučila najtežu lekciju o tome koliko blizu ljubav i gubitak slobode mogu da stoje jedno drugom.
Ujutru sam se probudila kao supruga – i pokajala se
Ne zato što je hrkao, iako jeste – to je bila prava medveđa rika, ne samo muško hrkanje. Ne zato što me je izbacio ispod ćebeta, a zatim, ne otvarajući oči, zagrlio i privukao sebi kao plišanog medvedića. Već zato što sam iznenada shvatila: napravila sam grešku. I to ne onu koju možeš ispraviti jednim pozivom advokatu, već onu koja se kanđama zariva u dušu i šapuće: “Evo nas opet. Jesi li stvarno mislila da će ovog puta biti drugačije?”
Imam 56 godina. Dva puta sam se udavala. Deca su odrasla, unuci me zovu jednom nedeljno – ako imam sreće. Odrasla sam žena, znam da skuvam supu bez recepta, da zaradim za život i da izaberem puder sa pravim podtonom. Ali, ispostavlja se da se i u ovim godinama možeš zaljubiti kao učenica – sa strepnjom, sa nadom i, avaj, zatvorenih očiju.
Ljubav posle pedesete – ni šećer ni med
Upoznali smo se banalno – na koncertu osamdesetih. Stajao je pored mene, klimao glavom u ritmu i nespretno držao čašu vina, kao da je prvi put izašao među ljude posle duge izolacije. Najpre razgovor, pa sastanak, pa večera, pa zajednički odlasci u pozorište i – kako to već biva – razgovori o prošlosti: ko je bio s kim, ko je koga ostavio, ko je preživeo razvod, a ko je samo glumio da je sve u redu.
Rekao je da traži stabilnost. Ja sam rekla da više ne verujem u bajke. Nasmejao se: “Onda ćemo pisati svoju.” Uzvratila sam osmehom – nisam znala da će se ta bajka pretvoriti u tragikomediju sa elementima psihološkog trilera.
U početku je sve izgledalo kao film: kuvao mi je kafu (gorku, ali pažljivo), otvarao vrata automobila, slao smešne gifove. Osećala sam se kao da ponovo imam dvadeset – samo bez bubuljica i sa već otplaćenom hipotekom. Osećala sam se živo, važno, potrebna. Kao da u meni i dalje svetluca nešto više od uspomena.
Venčanje je bilo skromno. Bilo je tiho, intimno, dostojanstveno. A onda je došlo jutro.
Kada zrelost ne spasava od naivnosti
Sledećeg jutra je objavio da sam “sada njegova žena” i da, samim tim, moram… I tu je počelo.
Ne bih smela da se sastajem sa bivšim mužem ni na neutralnom terenu (a moj bivši je otac moje dece). Trebalo bi da zatvorim društvene mreže jer “tamo su samo tvoji udvarači”. Trebalo bi da kuvam večeru svake večeri jer “on ne voli da jede isto jelo dva puta”. I – trebalo bi da promenim zavese. Da, zavese! Bile su previše svetle, želeo je nešto “tamnije, udobnije”.
Pogledala sam oko sebe i shvatila: iz stana u kojem sam živela sama, gradeći svoj mir i udobnost, on polako pravi svoju teritoriju. Ali ne sa pažnjom, već sa osećajem kontrole. A ja? Ćutim, smeškam se. Mislim: “Ma to su sitnice. Bitno je da je on tu.” Zvuči poznato? Upravo tu leži opasnost.
Zašto je zrela ljubav ponekad opasnija od mladalačke
Kad imaš dvadeset, zaljubiš se do ušiju, ali se lako probudiš. Isplačeš se uz Adele, obrišeš suze i ideš dalje. Ali kada imaš pedeset i nešto, već nosiš prtljag: iskustvo, strahove, rane. I ogromnu želju da bar jedna priča završi srećno.
Zato pristaješ na kompromise, zatvaraš oči, trpiš. Mislimo da zrela ljubav znači fleksibilnost, a zapravo opet zaboravljamo sebe. Samo sada ne zato što smo mladi i naivni, već zato što smo umorni od samoće.
Upravo u zrelosti postajemo ranjiviji. Ne zbog manjka ljubavi – već zbog njenog viška. Toliko je želimo da primimo da zatvaramo oči pred alarmima.
Šta sam shvatila kada sam prestala da se smejem
Jednog jutra probudila sam se – ovog puta bez njega – i shvatila: zrelost ne daje imunitet na greške. Ali daje snagu da ih priznaš i napraviš korak unazad.
Shvatila sam da ljubav u 56. nije “druga šansa”. To je samo ljubav. A ljubav ne bi smela da bude kontrola, “trebalo bi”, ni strah od samoće. Ljubav je biti svoj, bez izgovora i žrtava.
Ne kajem se što sam se zaljubila. Kajem se što sam želela da verujem u tu ljubav toliko očajnički da nisam čula sebe. Sada čujem – i pažljivo osluškujem. Sebe, svoje telo, svoje raspoloženje, intuiciju koja je vrištala, a ja sam je ućutkivala.
Poruka vama
Ako mislite da je “u ovim godinama kasno”, da “treba biti zahvalan na pažnji”, da je “bolje biti s nekim nego sam” – razumem vas. I ja sam tako mislila. Ali znajte: samoća nije najgora stvar. Mnogo je gore biti pored nekoga ko vas gasi. Ko vam oduzima slobodu pod maskom brige. Ko sve to zove ljubavlju, a zapravo samo pravi spisak obaveza.
Ljubav – u bilo kojim godinama – nije ugovor sa klauzulama. To je tiho i iskreno: “Vidim te takvog kakav jesi i ne želim ništa da menjam.”
IZVOR;STIL.KURIR.RS
About The Author
