On je bio kamiondžija u Nemačkoj, ja kuvarica u Šapcu – spojila nas je objava na sajtu saznajemo”
Nikada nisam verovala u te priče da ljubav može da se desi preko interneta. Iskreno, rugala sam se tome. Govorila sam sestri: “Ajde, molim te, ko se to zaljubi preko poruka? To je sve lažno.” A onda sam se ja – u četrdesetoj – zaljubila. I to preko sajta koji sam otvorila iz dosade, jedne večeri kad mi se svet srušio.
Zovem se Nada. Imam 42 godine i ceo život radim kao kuvarica. Prvo sam bila u školskim kuhinjama, pa sam prešla u jedan restoran u Šapcu. Nije to bio neki luksuz, ali za mene – topli obrok za 200 ljudi dnevno, umorna leđa, miris luka u kosi, a srce – pusto.
U braku sam bila 13 godina. Mislila sam da je sve u redu, dok nisam shvatila da smo se muž i ja samo navikli jedno na drugo kao na staru fotelju – udobno, ali bez života. Razveli smo se tiho. Bez vike, bez podele imovine, bez suza. Samo sećanja koja više niko nije hteo da nosi.
Jedne večeri, dok sam sedela sama i gledala slike sa svadbe moje rođake, otvorila sam Facebook. Naišla sam na stranicu Jadranka jer mi je prijateljica lajkovala neku ljubavnu ispovest. Nisam znala da li da se smejem ili da se rasplačem. Pročitala sam par tekstova na sajtu saznajemoi osetila neku čudnu utehu. Kao da nisam sama. Kao da ima još žena koje misle, osećaju, sanjaju.
Ispod jedne objave o ženi koja je sama podizala dete u dijaspori, neko je ostavio komentar:
“Pozdrav iz Nemačke. I ja sam godinama sam. Kamion i volan su mi porodica.”
Ne znam zašto, ali sam kliknula na profil. Čovek srednjih godina, brada, oči umorne, ali tople. Zvao se Dragan. Poslala sam poruku – eto, iz čiste radoznalosti: “Zanimljiv komentar. Kamion kao porodica? Zvuči usamljeno.”
Nisam očekivala odgovor. Ali dobila sam ga posle par sati.
“Jeste usamljeno. Ali nekad čovek sam sebi napravi zatvor i zaboravi gde su vrata.”
Nisam znala šta da kažem. Taj odgovor me je pogodio. Zvučao je kao ja.
Tako smo počeli. Pisali smo jedno drugom svako veče. Ja s posla, on s parkinga negde kod Hamburga, Minhena, ponekad iz Belgije. Slike njegovog kamiona, slike mojih večera iz restorana. Ponekad se šalimo: “Ti mene hraniš, ja tebe vozim.”
Posle tri nedelje pisanja, rekao je:
“Nada, ja imam 47 godina. Nemam ni decu, ni ženu, ni kredit. Samo volan i volju da se nekome javim kad ujutro otvorim oči.”
Rekla sam: “Ja imam sina koji studira, stan koji otplaćujem i dve mačke koje me ne slušaju.”
Nasmejao se. Bio je to onaj topao, muški smeh koji sam zaboravila kako zvuči.
Počeli smo da se čujemo glasovno. Onda i video pozivi. Nije bilo stida. Pokazao mi je svoju kabinu – mali frižider, čajnik, radio. A ja njemu moju kuhinju – zgužvane kecelje, zamrznuti grašak, i jedan lonac koji je stariji od mene.
Jednog dana, samo je rekao: “Svratiću do Srbije za dve nedelje. Samo ako želiš.”
Rekla sam: “Želim.” I poželela sam više nego ikad da upoznam čoveka koji mi je pomogao da se ponovo osećam kao žena.
Došao je 14. marta. Izašao iz kamiona kod jednog motela kraj autoputa. Ja sam ga čekala. Drhtale su mi ruke. Bila sam u svojoj najboljoj haljini, sa cvetom u kosi. Kada me je video, nasmejao se, otvorio ruke i rekao:
“Znao sam da mirišeš na pitu i lavandu.”
Bio je viši nego što sam mislila. I lepši. Ne fizički – već u pogledu, u načinu na koji me gledao, kao da sam nešto što se dugo traži.
Proveli smo četiri dana zajedno. Šetali pored Save, pili kafu na stepenicama kod tvrđave, jeli burek iz ruke. Prvi put posle dugo godina osećala sam se kao tinejdžerka. Ljubav me je zatekla nespremnu – ali nisam bežala.
Kada je odlazio, rekao je: “Nada, neću ti obećavati kule ni gradove. Ali obećavam da ćeš svakog jutra dobiti poruku. I da ću za svaku tvoju suzu voziti kilometar manje.”
Danas, godinu dana kasnije, još uvek je kamiondžija. A ja još uvek kuvarica. Ali više nismo sami. Dolazi svaka dva meseca. Kada ne vozi, živi kod mene. Uveče zajedno gledamo mape i planiramo gde bi mogli da živimo kad ode u penziju.
Kaže mi: “Voziću još godinu-dve. A onda dolazim kod tebe da svako veče zajedno mešamo gulaš.”
Zahvaljujući saznajemo i stranici Jadranka, otvorila sam srce. Ne internetu. Ne rečima. Već čoveku koji je u meni prepoznao mir koji je tražio celog života.
I sad – kad neko kaže da je nemoguće zaljubiti se preko komentara, samo se nasmejem. Jer kad ljubav želi da te pronađe, ona to uradi i između autoputa i kuhinje, između kamiona i tiganja, između dva slučajna lajka.
About The Author
