Zovem se Marko. Imam 51 godinu. Već 17 godina radim u Austriji, u Linzu. Počeo sam kao moler, onda sam prešao na gips i fasade, sad sam nešto između – zidar, majstor, tehnička podrška. Nema šta nisam radio. Ruke su mi tvrde, ramena spuštena, a duša – da budem iskren – pomalo istrošena.
Dve godine sam razveden. Prvi brak nije bio loš, ali nije bio ni dobar. Bio je – onako. Dvoje mladih, iz istog sela kod Jagodine, venčali se rano, otišli zajedno za Nemačku, pa za Austriju. Vremenom smo se udaljili. Nismo se svađali, samo smo ćutali. Ćutanje je najgora bolest u braku. Kad više nemaš ni šta da kažeš, ni šta da čuješ.
Nakon razvoda sam ostao sam u jednoj sobi iznad radionice. Subotom perem veš, nedeljom gledam utakmice, ponekad izađem s komšijama. I to je to. Idu godine, a ti imaš osećaj da se ništa ne menja.
Jedne večeri, kolega mi je poslao link na WhatsApp. Rekao je:
“Pogledaj ovu stranicu, Jadranka, ima dobrih ispovesti. Čudne, ali stvarne.”
Kliknuo sam. Prvo sam pomislio da je neka fora. Naslovi kao iz romana: “Udala sam se za čoveka kojeg nisam poznavala”, “Zavolela sam kamiondžiju posle tri poruke”, “Usamljen čovek iz dijaspore traži ženu za dušu”. Ali nešto me zadržalo. Počeo sam da čitam. Ne jednu, nego deset ispovesti.
Sve što nisam znao da izgovorim – neko je napisao.
Na sajtu saznajemo naišao sam na objavu:
“Zrela i iskrena žena traži ozbiljnog muškarca iz dijaspore za vezu i zajednički život.”
Ispod, slika žene u beloj bluzi, smeđa kosa, blag osmeh. Ispod slike – kontakt forma.
Poslao sam poruku bez mnogo očekivanja:
“Zdravo. Ja sam Marko, 51 godina, živim i radim u Austriji. Ako tražiš iskrenost, to mogu da ponudim. Ništa više, ništa manje.”
Odgovor je stigao nakon tri dana. Zvala se Milena. Imala je 46 godina. Bila je udovica iz Vranja, radila u školskoj kuhinji, sama podizala dve ćerke – jedna udata, druga student. Pisala je jednostavno, iskreno, srpski pomalo s juga: “Ja ne tražim pare, Marko. Samo nekog da s kim mogu popit kafu i da ne pričam sama sa sobom.”
I ja sam bio takav. Žedan običnog razgovora.
Počeli smo da se dopisujemo. Prvo preko mejla, pa onda Viber. Ujutru bi mi poslala poruku: “Dobro jutro, kako su ruke, bole li te danas?”, a ja njoj uveče: “Jesi li zaspala, moja Vranjanka?”
U tih nekoliko poruka dnevno, ja sam počeo da dišem ponovo.
Posle mesec dana, dogovorili smo se da se vidimo. Ja sam došao u Srbiju krajem juna. Nismo hteli prvi susret da bude kod nje kući – iz poštovanja prema deci. Seli smo u kafić u centru Vranja. Bila je lepa. Ne ono filmski lepa, nego stvarno. Lice joj je bilo blago, ruke negovane, a pogled… pogledi Milene su mogli da umire more.
Rekla je odmah:
“Nemam ništa da krijem. Živim skromno. Ako tražiš luksuz, pogrešila sam što sam ti pisala.”
Rekao sam:
“Ako sam išta tražio, to je ono što ti već jesi.”
Tog dana smo šetali ceo dan. Pojeli pljeskavicu na klupi, smejali se, pričali. Milena mi je ispričala sve – o mužu koji je poginuo pre deset godina, o ćerkama koje je izvela na pravi put, o tome kako se oseća kao da je zaboravila kako je biti voljena.
I ja sam rekao sve – o samoći u Austriji, o stanu bez duše, o šalicama kafe koje sam godinama pio sam.
Uveče smo se zagrlili. Ne kao ljubavnici, već kao dvoje koje je život prebio pa spojio.
Posle tog susreta sve je bilo drugačije. Dolazio sam svaka dva meseca. Kad je Milena prvi put došla kod mene u Linz, rekla je:
“Tvoja soba miriše na usamljenost. Hajde da to promenimo.”
Donela je jastuke, kuhinjske krpe, cveće za terasu. Uveče smo zajedno kuvali. Mojim kolegama je donosila gibanice, a oni su joj govorili:
“Oženio si se bez svadbe, Marko.”
A ja? Ja sam se samo smeškao.
Prošlog septembra, venčali smo se tiho, u Vranju. Samo najuža porodica. Milenina mlađa ćerka mi je prišla i rekla:
“Hvala što opet činiš moju mamu srećnom.”
A ja sam zahvalio njoj – jer mi je majka dala ono što nisam imao 17 godina.
Danas živimo na relaciji Linz–Vranje. U planu je da se za godinu-dve preselim nazad. Ne treba mi više Evropa. Dovoljna mi je jedna žena koja zna da zagrli tako da zaboravim sve godine tišine.
Zato, ako neko sumnja u upoznavanja preko sajta kao što je saznajemo, neka zna – prava osećanja ne traže luksuz. Traže reč. Razumevanje. I jedno “zdravo” koje može da ti promeni život.
About The Author
