Kažu da je žena poput vina – što starija, to bolja. A ja kažem – žena sa ožiljcima zna više da voli, jer zna koliko boli kad te neko ne voli kako zaslužuješ.
Zovem se Milica, imam 42 godine i živim u Novom Sadu. Imam dvoje odrasle dece, sina i ćerku, koji su već krenuli svojim putem. Da, bila sam udata, dugo. Skoro dve decenije. A onda sam jednog dana shvatila da sam sama i u braku. Da sam postala senka žene kakva sam bila. I da nije kasno da sebe vratim – čak ni sa 42.
Fizički sam ono što bi mnogi nazvali “prirodna žena.” Visoka sam 165 cm, imam 68 kg, oblik tela je klasično ženski – sa oblinama koje ne krijem, već ih s ponosom nosim. Tamnija kosa, do ramena, često vezana u neurednu punđu kad kuvam ili čitam knjigu. Oči tamnozelene, pomalo umorne, ali tople. Volim da nosim jednostavnu garderobu – farmerke i košulju, haljinu i kardigan, zavisi od dana. Na meni nećeš videti brendirane torbe, ali ćeš osetiti toplinu duše.
Radim kao medicinska sestra u jednoj privatnoj klinici. Znam šta znači noćna smena, umor i stres. Ali isto tako znam koliko znači kad nekog dotakneš nežno – da mu pomogneš, da ga utešiš, da mu pokažeš da nije sam. I tu emociju nosim i u ljubavi.
Ne tražim avanturu. Ne tražim “ublaživača dosade.” Ne tražim nekog da mi piše “hej” u ponoć. Želim ozbiljnog, stabilnog i otvorenog muškarca koji zna da izrazi emociju, ali i da je kontroliše. Nekog ko je prošao nešto u životu i više ne nosi masku.
Idealno bi bilo da si između 40 i 50 godina, i da znaš da ljubav posle četrdesete ne izgleda kao ona iz tinejdžerskih filmova – ali može biti dublja, jača i mirnija. Ne zanima me tvoja prošlost, sve dok si je zatvorio i nisi emocionalno “razapet” između bivše i sadašnjosti. Ako si razveden, ako imaš decu – razumem. Ali ne želim da budem ničija rezerva.
Zamisli ovo: Sedimo zajedno u tišini, a tišina nije neprijatna. Gledaš me dok perem sudove, a ja te gledam dok popravljaš nešto u dvorištu. Ne moraš ništa da kažeš – a ja sve znam. To je ljubav kakvu tražim.
Volim duge šetnje po Petrovaradinu, volim miris jeseni, volim domaću kuhinju. Kuhinja mi je terapija – kada kuvam, stavljam dušu u lonac. Volim da čitam, naročito psihološke romane i poeziju. Umeš li da mi napišeš pesmu? Ili da mi je pročitaš? Ne tražim pesnika, ali cenim emociju.
Znam da sam žena koja ima prošlost, ali imam i budućnost – i želim da je delim. Ne želim da te promenim. Ne želim da budem tvoja majka. Želim da ti budem partnerka. Da te inspirišem da budeš bolji muškarac, ne zato što te kritikujem, već zato što verujem u tebe.
Ako si umoran od površnih razgovora, ako ti je dosta aplikacija, ako želiš da pišeš nekom ko će čitati tvoje poruke sa srcem, a ne samo očima – javi mi se. Ako si iskren, otvoren, ako znaš šta hoćeš, ali i imaš kapacitet da čuješ šta želi druga strana – možda smo mi taj par.
Ovo pišem ne zato što sam očajna. Naprotiv – pišem jer sam konačno jaka. Jer sam previše volela pogrešne, i sad znam da prepoznam prave. Ne moraš da budeš savršen. Dovoljno je da budeš stvaran.
Nećeš ovde naći fotografiju mene na plaži, u vešu, niti u poza koje podižu klikove. Ovo nije oglas za lajkovanje – ovo je oglas za život. Moj život. I možda, tvoj.
Ako si se pronašao u ovome, ne ustručavaj se. Ne moraš odmah da mi pričaš svoju životnu priču. Dovoljno je da kažeš: “Zdravo, Milice.” Ostalo ćemo zajedno.
Dodajte me na profil ispod.
About The Author
