“Svekar je umro, a porodica se raspala zbog nasledstva: Krive mene, snajku, iako sam sve dala za njih!”
Sedim u kuhinji i gledam kroz prozor u prazno dvorište koje je nekada vrvelo od života. Sada u njemu tišina ima svoju težinu. Moj muž više ne govori sa braćom, a ja više ne idem u veliku kuću njihovih roditelja. Sve se promenilo onog dana kada je svekar preminuo, a iza njega ostavio kuću, zemlju i – duboko zakopane razmirice koje niko do tada nije smeo da izgovori.
Mislila sam da smo prava porodica. Viđali smo se svakog vikenda, ručavali zajedno, smejali se i pričali o običnim stvarima. Moj muž je bio najstariji od trojice braće. Oduvek je preuzimao odgovornost, pomagao roditeljima oko svega, ulagao u kuću, popravljao krov, menjao stolariju, kupovao drva i nikad se nije bunio. Ni ja nisam sedela skrštenih ruku – kuvam, čistim, perem, vodim računa o svekrvi kad joj pritisak skoči. Kad smo dobili dvoje dece, dovodila sam ih tu, da znaju svoje poreklo i da budu deo te velike porodice.
Ali sve se srušilo kao kula od karata onog dana kad je svekar iznenada preminuo.
Nakon sahrane, svekrva je pozvala sve sinove da se dogovore o imovini. Tada je krenulo. Najmlađi brat, koji već godinama živi u drugom gradu i dolazi samo na slave, rekao je da bi bilo pošteno da se kuća proda, pa da se podeli na tri dela. Srednji brat se odmah složio, jer i on planira da ode za Nemačku i ne misli da se vraća. Moj muž je samo ćutao. Kad ga je najmlađi brat upitao za mišljenje, rekao je: „Neću ni pare ni ništa, ali ne dam našu kuću u kojoj sam proveo ceo život. Ako treba, otkupiću vaša dva dela.“
Na to je nastao haos.
„A otkupićeš je čim? Sa kojom platom? Ili misliš da ti žena to sredi, pošto si se oženio ’gazdaricom’?!“ – rekao je srednji brat i pogledao pravo u mene. Nisam mogla da verujem da to dolazi iz usta čoveka s kojim sam delila porodični sto godinama.
Pokušala sam da ostanem smirena. Rekla sam da niko ne želi svađu, da možemo da se dogovorimo, da se sve može rešiti ljudski. Ali onda je počelo: optužbe, uvrede, pominjanje starih rana. Spomenuli su čak i to kako sam ja jedina snajka koja „nije iz sela“, kao da mi to umanjuje vrednost.
Kad sam pokušala da objasnim koliko smo ulagali u tu kuću, srednji brat me je prekinuo: „Ti si samo snajka, nisi ti odavde, nemaš ti prava da se mešaš.“
U tom trenutku moj muž je ustao, udario rukom o sto i rekao: „Dosta je! Ako smo do sada ćutali i trpeli, nećemo više. Mogu da uzmu sve, ali neka znaju da su me zauvek izgubili.“
Taj dan je bio kraj.
Od tada, nijedna porodična slava, ni Uskrs, ni Božić, ni rođendani – ništa nas više nije okupilo. Deca pitaju za ujake, a mi samo sležemo ramenima. Ponekad ih sretnemo u prodavnici, ali pogledi su hladni, puni gorčine.
Najgore mi je što sada svekrva širi priče po selu da sam ja kriva za sve. Kaže kako sam muža nagovorila da ne da kuću, kako sam ga okrenula protiv porodice. A istina je da sam se poslednja trudila da sve ostane na okupu. Jedino ja sam pokušala da pomirim sve, ali valjda to nije dovoljno kad jednom postaneš žrtveni jarac.
Ponekad sedim i preispitujem se: da li sam pogrešila? Da li sam trebala da ćutim? Da li je bolje da smo sve prepustili i otišli svojim putem, bez buke i suza? Ali onda se setim svih godina koje smo uložili u taj dom. Ne u zidove, već u odnose, u zajedništvo. I ne, ne osećam krivicu. Osećam tugu. Ogromnu tugu što sam izgubila porodicu koju sam smatrala svojom.
Ne znam hoće li se ikada stvari popraviti. Vreme prolazi, a mi se sve više udaljavamo. Moj muž je ćutljiv, ali često noću znam da ne spava. Leži i gleda u plafon. Znam da mu nedostaju braća, ali ne zna kako da im priđe. A i šta bi im rekao? Da oprosti uvrede meni, ženi koja mu je rodila decu i sve dala? Te reči se ne zaboravljaju.
Danas više ne verujem da krvna veza garantuje ljubav i poštovanje. Porodica se ne meri time ko ti je brat ili sestra po krvi, već ko ti je ostao kad je bilo teško. Meni su ostali moj muž i moja deca. I za njih živim. Oni su moj dom sada.
Možda nas drugi i dalje krive. Možda me i dalje zovu „ona snajka što rasturi porodicu“. Ali u svom srcu znam da nisam ja ta koja je posejala mržnju – samo sam bila tu kada je istina konačno progovorila. I ako je cena za mir istina, onda neka bude. Bar znam da sam dala sve što sam mogla.
About The Author
