Udala se ne iz ljubavi, već iz slabosti. Ne iz strasti, sigurnosti ili želje — već zato što je bila mlada, nesigurna i izgubljena među sopstvenim strahovima i tuđim očekivanjima
Udala sam se iz pogrešnih razloga. Ne iz ljubavi, ne iz strasti, ne iz sigurnosti… već iz slabosti. Bila sam mlada, nesigurna, izgubljena među svojim željama i tuđim očekivanjima. On je bio tu – stabilan, dobar, pažljiv. Sve ono što bi trebalo da tražim, ali što u tom trenutku nisam znala da cenim. Nisam bila zaljubljena. Zapravo, smetalo mi je mnogo toga – kako se oblači, kako hoda, kako govori. Nije bio ni lep ni bogat. Bio je… običan.
U tom trenutku to mi je bilo dovoljno. Ili sam bar sebi to tako objašnjavala.
Ali kako su godine prolazile, kako sam se profesionalno razvijala, kako su rasle moje ambicije i samopouzdanje, tako je rastao i moj prezir prema njemu. Počela sam da verujem da zaslužujem više. Više uzbuđenja, više pažnje, više “hemije”. Sve više sam ga gledala s visine, kao da je neka greška mog prošlog, slabijeg ja.
Počela sam da ga varam. Prvo iz radoznalosti, onda iz dosade, a zatim iz navike. Muškarci su dolazili i prolazili – neki lepi, neki šarmantni, neki puni samopouzdanja. Svaki od njih bio je neka vrsta dokaza da još uvek “imam to nešto”, da nisam “zarobljena”, da nisam “osuđena” na život sa čovekom koji mi ne uzbuđuje ni srce ni telo.
On je ćutao. Sve je znao, ili barem osećao. Nikada me nije pitao, nikada pravio scene. Bio je tih, strpljiv, uvek prisutan, uvek tu kad zatrebam. A ja sam to doživljavala kao slabost, ne kao ljubav.
A onda se dogodilo nešto što me je potpuno razorilo – razbolela sam se. Teško, ozbiljno. Bio je to trenutak kad su svi ti “lepi” muškarci nestali. Niko nije imao vremena. Niko nije znao kako da se nosi s mojim suzama, s mojim ćutanjem, s mojom kosom koja je počela da opada, s mojim telom koje se menjalo iz dana u dan. Osim njega.
On je bio tu. Dan za danom. U bolnici, kod kuće, pored kreveta, s kašikom u ruci, s osmehom na licu. Gledao me kao da sam najlepša žena na svetu, iako sam se ja osećala kao olupina. Jedne večeri, kad sam ga pitala kroz suze zašto to radi – zašto ostaje, zašto me još gleda tako – odgovorio je mirno:
“Zato što se ljubav ne meri time koliko neko zaslužuje, nego koliko ti želiš da voliš.”
Te reči su me zaledile. U tom trenutku, kao da sam prvi put u životu videla čoveka koji mi je bio muž. Prvi put sam videla ne samo njegovu ljubav, već i svoju ogromnu prazninu. Shvatila sam da sam ga gledala očima ponosa, a ne očima duše. Da sam tražila površno, a bežala od suštine.
I da sam, sve te godine, varajući njega – najviše varala samu sebe.
Ne znam da li mi je oprostio. Retko pričamo o prošlosti. On nije čovek koji se vraća unazad. Ali svakim danom pokazuje da još uvek bira da bude tu. Ne zato što mora – nego zato što voli.
Ja, s druge strane, svaki dan živim sa grižom savesti. I pokušavam, sitnim stvarima, tihim gestovima, da mu pokažem da sam konačno naučila da gledam srcem. I da danas, više nego ikad, znam šta znači voleti – i koliko je lako pogrešiti kad ljubav gledaš kroz sopstvenu prazninu.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
