Zovem se Vesna. Imam 45 godina, i dolazim iz jednog malog sela između Gradiške i Banja Luke. Moj život je bio tih i vredan – bez mnogo uzbuđenja, ali ispunjen onim malim stvarima koje zaista imaju vrednost. Volim mir. Volim jutra kad mi miris kafe ispuni kuću, volim kada iz bašte uberem paradajz koji sam sama zasadila. Volim kada nedeljom napravim pitu od jabuka i kad mi kuća miriše na detinjstvo.
Bila sam udata, ali brak nije potrajao. Ostala sam verna sebi, svojoj ćerki koju sam odgajila s ljubavlju, i svom načinu života. Moja ćerka je sada odrasla, ima svoj posao i stan u Banjaluci. Ja sam ostala ovde, u kući koju sam nasledila od roditelja, među poljima i livadama. Ne osećam se usamljeno jer imam obaveze, ali osećam prazninu. Prazninu koju ni radio, ni serije, ni društvene mreže ne mogu popuniti.
U meni još uvek postoji iskrena želja da volim i da budem voljena. Da budem žena jednom muškarcu – ne zbog papira, već zbog pogleda, dodira, osećaja da negde pripadam. Mnogi me pitaju: “Zašto ne tražiš nekog u gradu?” Moj odgovor je jednostavan – ja želim čoveka koji će razumeti tišinu sela, koji će sa mnom da prošeta kroz voćnjak, da uveče sedne ispod trešnje i da kaže: „Ovde je lepo, s tobom je lepo.”
Ne moraš imati mnogo. Ne moraš biti savršen. Ako si pošten, vredan, srčan i znaš da se žena ne voli rečima već delima, onda si možda baš ti taj kog čekam. Moj život je jednostavan, ali u njemu ima mesta za dvoje. Ima mesta za podršku, nežnost, razgovore i smeh. I da, ima mesta za ljubav – onu pravu, tihu, duboku.
Ako ti je dosta površnosti, ako znaš kako izgleda prava žena sa sela, koja zna da zasuče rukave, ali i da pruži toplo srce – javi mi se. Možda ne mogu da ti ponudim luksuz, ali mogu da ti ponudim dom. A dom nije kuća – dom je osećaj. I ja želim da to osećanje delimo.
About The Author
